Sećanje na svetlost полностью

Bitka na ulazu u dolinu nastavi se kako je i počela, ali očigledno se odvijala teško. Terati Troloke da se povuku kroz tako uzan prolaz podsećalo je na guranje konja kroz rupicu u zidu. Nemoguće, ako čovek ne počne da rezbari.

„Eno!“, viknu Avijenda pokazujući ka jednoj strani doline, iza aijelskih redova. „Osećam da neka žena usmerava.“

„Svetlosti, što je moćna“, izusti Nesuna.

„Krug!“, dreknu Avijenda. „Smesta!“

Ostali se povezaše, prepuštajući Avijendi vlast nad krugom. Ispuni je nezamisliva moć. Kao da je udahnula, ali nastavila da uzima još vazduha, ispunjavajući se, šireći se i pucketajući od sile. Pretvorila se u gromonosnu oluju, u neizmerno more Jedne moći.

Ona pruži ruke i pusti sirovo tkanje, tek napola obrazovano. Bilo je to skoro previše moći da bi ona mogla da je oblikuje. Vazduh i Vatra pokuljaše joj iz ruku u stubu širokom kao muškarac raširenih ruku. Vatra je sevala kao nekakva usijana tekućina. Nije to bila kobna vatra - Avijenda je dovoljno pametna da je ne koristi - ali je ipak opasna. Vazduh je zauzdavao Vatru da ne pobegne iz usredsređenog razornog talasa.

Mlaz prelete preko bojišta, topeći kamen i paleći leševe. Ogroman oblak magle šišteći nestade, a zemlja se zatrese dok se mlaz zarivao u bočni zid doline, gde je neprijateljska usmerivačica - Avijenda je po njenoj snazi mogla samo da pretpostavi da je reč o nekoj Izgubljenoj - napadala aijelske zadnje redove.

Avijenda pusti tkanje, mokra od znoja. S padine se dizao crni stub dima, a niz nju je teklo rastopljeno stenje. Ona se ukočila, oprezno čekajući. Jedna moć u njoj počela je da se napreže, kao da pokušava da joj se otrgne. Da li je to zbog toga što je deo snage koju je koristila došao od muškaraca? Jedna moć nikada nije želela da je uništi.

Imala je samo trenutak upozorenja na munjevito usmeravanje s druge strane doline, propraćeno silovitim vihorom.

Avijenda ga raseče po sredini nevidljivim tkanjem velikim kao prastaro drvo. Potom odgovori još jednim mlazom ognja, samo ovoga puta obuzdanijim. Ne, ne usuđuje se da koristi kobnu vatru. Rand ju je upozorio da bi to moglo da proširi Rupu, da skrši okvir stvarnosti na mestu gde je zastor već tanak.

Njen neprijatelj nema isto ograničenje. Ženin naredni napad bio je usijani beli mlaz, koji je za dlaku promašio Avijendu - sevajući kroz vazduh na prst od njene glave - i zario se u zid kovačnice iza nje. Kobna vatra raseče veliki komad kamena i cigle, a zgrada se uz tresak sruši.

Daleko joj lepa kuća, pomislila je Avijenda bacajući se na zemlju. „Raširite se!" naredi ostalima. „Nemojte da joj budete lake mete!“ Usmeri kako bi uskomešala vazduh i stvorila olujnu zavesu od prašine i otpada ispred njih. A onda se poslužila tkanjem da sakrije to da drži Jednu moć, ali i da se sakrije od svoje neprijateljice. Cučeći je pritrčala iza gomile otpada i polomljenog gvožđa koje je čekalo da bude pretopljeno, pa se tu sakrila.

Kobna vatra opet sevnu, žarivši se u kameno tle gde se do maločas nalazila. Probila je kamen jednako lako kao koplje dinju. Avijendini saborci sakrili su se i nastavili da je hrane svojom snagom. Takva moć. Gotovo da joj donosi rasejanost.

Ocenila je odakle dolaze napadi. „Pripremite se da sledite“, kaza ostalima, pa otvori kapiju do tačke odakle je tkanje počelo. „Prođite za mnom, ali smesta se sklonite nekud!“

Ona skoči kroz prolaz tako hitro da joj suknje zašuštaše. Osećala se kao da je Jedna moć jedva zauzdana munja u njenim rukama. Dočeka se na padinu koja je gledala na bojište. Ispod nje su se Device i muškarci borili protiv Troloka; izgledalo je kao da Aijeli zadržavaju neizmernu crnu poplavu.

Avijenda nije imala vremena ni za šta više od jednog hitrog pogleda. Ona zakopa po tlu iskonskim tkanjem Zemlje i istrgnu komad kamena veličine prosečnog konja, pa ga diže u vazduh. Zrak koji sledećeg trena sevnu ka njoj, zari se u tu stenu.

Kobna vatra je opasno koplje. Ponekad seče, ali ako pogodi neki udaljeni predmet - na primer, nekog čoveka - dovodi do toga da sve samo sevne i nestane. Kobna vatra je u blesku spalila Avijendinu stenu i izbrisala je iz postojanja, rasipajući žiške svetlećeg praha koje ubrzo nestaše. Iza nje su muškarci i žene iz njenog kruga jurili kroz kapiju i sklanjali se gde su stigli.

Avijenda jedva stiže da primeti da su se u njenoj blizini pojavile pukotine u steni, naprsnuća koja kao da su gledala u tamu. Dok je mlaz svetlosti bledeo iz njenih očiju, pustila je bukteći stub ognja. Ovoga puta, pogodila je živo meso i spalila jednu vitku ženu bakarne puti, u crvenoj haljini. Druge dve žene blizu nje opsovaše i uzmakoše. Avijenda na njih dve uputi drugi napad.

Jedna od njih - ona snažnija - načini tkanje takvom veštinom i brzinom da ga Avijenda jedva uoči. Tkanje izlete pred njen ognjeni stub, što dovede do rasprskavanja jednog oblaka vrele pare. Avijendina vatra se ugasi, a ona ostade bez daha, privremeno zaslepljena.