Sećanje na svetlost полностью

To kao da je bio znak za druge usmerivače i Senkini kovači počeše da se raspadaju po celoj dolini. Za njih se priča da su strašni ratnici kada su izazvani, s kožom koju ni mačevi ne mogu da probiju. Možda je to samo glasina, pošto je malo Aijela zaista plesalo kopljima s nekim Senkinim kovačem. Avijendi baš i nije bilo do toga da otkriva šta je istina. Pustila je da njena družina okonča prvu skupinu Senkinih kovača, pokušavajući da ne razmišlja previše o silnoj smrti i razaranju koje su ti stvorovi za vreme svojih neprirodnih života izazvali. Nakot Senke pokuša da uspostavi odbranu, a neki Mirdraali zaurlaše i počeše da bičuju svoje Troloke da se daju u juriš i zaustave aijelski napad, koji se prostirao preko širokog bojišta. Lakše bi im bilo da zauzdaju reku pomoću nekoliko grančica. Aijeli nisu ni zastali, a onaj Nakot Senke koji je pokušao da im se odupre pobijen je gotovo usputno, često izboden mnoštvom kopalja ili strela.

Većina Troloka dade se u beg pred grmljavinom aijelskih pokliča. Avijenda i njeni usmerivači stigoše do kovačnica i obližnjih torova u kojima su prljavi zatočenici obamrlih pogleda čekali smrt.

„Brzo!“, naredi Avijenda Zaštitnicima koji su je sledili. Oni otvoriše torove dok su Avijenda i ostali napadali poslednje Senkine kovače. Dok su oni umirali - raspadajući se u kamen i prašinu - napola dovršena takandarska sečiva padala su im na stenje.

Avijenda pogleda naviše. Duga vijugava staza vodila je prema pećinskom ulazu na padini planine koja se dizala ispred njih. Ta rupa bila je mračna. Podsećala je na zamku koja mami svetlost da uđe, da je nikada više ne pusti.

Avijenda izatka Vatru i Duh, pa pusti to tkanje da poleti u vazduh. Trenutak kasnije, na kraju putanje koja se pela uz Šajol Gul otvori se kapija. Cetiri prilike izađoše iz nje. Žena u plavom, sitnog rasta ali ne i volje. Ostareli muškarac, sede kose i ogrnut višebojnim plaštom. Žena u žutom, kratke tamne kose, nakićena raznim zlatnim nakitom ukrašenim draguljima.

I jedan visok čovek, kose boje plamtećeg ugljevlja. Nosio je crveno-zlatni kaput, ali ispod njega običnu dvorečansku košulju. Ono što je postao i ono što je nekada bio, upleteno u jedno. Nosio je dva mača, kao Šijenarac. Jedan kao da je bio od stakla; njega je nosio na leđima. Drugi je bio mač Drvoubice, kralja Lamana, i njega je nosio za pojasom. Taj mač je nosio zbog nje. Budala muška.

Avijenda diže ruku da ga pozdravi, a on joj isto tako odgovori. To će biti njihov poslednji pozdrav ako on ne uspe u svom zadatku ili ako ona pogine dok obavlja svoj. Pogledavši ga poslednji put, okrenu se od njega i predade se svojoj dužnosti.

Dve njene Aes Sedai povezaše se i otvoriše kapiju da bi Zaštitnici mogli da poteraju zarobljenike nekud gde je bezbedno. Mnoge od njih morali su da teraju. Teturali su se, pogleda bezmalo jednako mrtvačkih kaoušto su bili pogledi Senkinih kovača.

„Proverite i u kovačnici“, naredi Avijenda pokazujući nekolicini Zaštitnika. Oni ujuriše unutra, a Aes Sedai pođoše za njima. Zgrada se zatrese od tkanja Jedne moći kada su unutra našli još Senkinih kovača, pa dva Aša’mana takođe brzo uđoše.

Avijenda baci pogled po dolini. Bitka je postala gadnija; u prolazu koji je vodio iz doline bilo je još Nakota Senke. Oni su imali vremena da se pripreme i obrazuju bojni poredak. Ituralde je svoje snage vodio odmah iza Aijela, zauzimajući oslobođene delove doline.

Strpljenja, pomislila je Avijenda. Njen posao nije da se priključuje toj borbi koja se odvijala ispred nje, već da čuva Randu leđa dok on ulazi u Jamu usuda.

Jedna stvar ju je brinula. Zar Izgubljeni ne mogu da Putuju pravo u tu pećinu? Rand se izgleda nije brinuo zbog toga, ali takođe je bio veoma rasejan zbog onoga što mora da uradi. Možda bi trebalo da mu se pridruži i...

Namršti se i diže pogled. Kakva je ono senka?

Visoko iznad nje, sunce je blistalo na burnom nebu. Neki oblaci bili su olujni, neki gotovo crni, a drugi jarkobeli. Ali nije oblak iznenada zaklonio sunce, već je neko crnilo skliznulo na mesto.

Avijenda se naježi i shvati da se sva trese kada je svetlost utrnula. Pao je mrak - pravi mrak.

Vojnici širom bojnog polja zatečeno digoše poglede, a neki i prestravljeno. Svetlost se ugasila. Nastupio je kraj sveta.

S drugog kraja široke doline iznenada se pojavi usmeravanje. Avijenda se okrenu, prenuvši se iz zatečenosti. Tle blizu nje bilo je zasuto pocepanom odećom, ispuštenim oružjem i leševima. Sva borba odvijala se na ulazu u dolinu, daleko od nje, gde su Aijeli pokušavali da potisnu Nakot Senke u prolaz.

Mada Avijenda nije lepo videla šta se dešava u mraku, znala je da vojnici zure u nebo. Cak su i Troloci delovali kao da su zatečeni strahopoštovanjem. Ali onda je ono crnilo počelo da se kreće, otkrivajući rub sunca, a onda i čitavo sunce. Svetlosti! Ipak nije došao kraj.