Sećanje na svetlost полностью

Pećina kao da ih je gutala i primoravala da se spuštaju prema vatrama koje su dole gorele. Pećinska tavanica, krezuba od stalaktita, kao da je bivala sve niža što su oni dalje hodali. Kao da se sa svakim korakom spuštala za palac. Zapravo se tavanica nije pomerala, niti se pećina postepeno sužavala. Jednostavno se menjala, tako da je čas visoka a čas niža.

Ta pećina je zapravo gubica koja lagano steže svoj plen. Randova glava očeša vrh stalaktita, a Ninaeva se pognu, pa diže pogled i tiho opsova.

„Ne“, reče Rand i stade. „Šaj’tane, neću doći pred tebe na kolenima.“

Pećina zatutnja. Mračni zidovi kao da se pognuše naniže, pritiskajući Randa. On je stajao nepomično, kao točak s klinom između paoka, dok je ostatak kola pokušavao da se kotrlja dalje. Ali on nije mrdao.

Stenje se zatrese, pa povuče. Rand pođe napred i uzdahnu kada pritisak popusti. To što je otpočeo sada ne može da se zaustavi. Usporavanje samo napreže i njega i Mračnoga; njegov dušmanin zahvaćen je tom neumitnošću koliko i on. Mračni ne postoji unutar Šare, ali Šara svejedno utiče na njega.

Iza Randa, tamo gde je zastao, ostala je lokvica krvi.

Moraću da požurim sa ovim, pomislio je. Ne smem da iskrvarim nasmrt pre nego što se bitka završi.

Tle se opet zatrese.

„Tako je“, prošapta Rand. „Dolazim po tebe. Nisam ja ovca koju vode na klanje, Šai’tane. Danas sam lovac.“

Podrhtavanje zemlje podsećalo je na smeh. Grozan smeh. Rand nije obraćao pažnju na to kako ga je Moiraina zabrinuto gledala dok je hodala pored njega.

Silazili su. Obuze ga čudan osećaj. Jedna od žena je u nevolji. Da li je to Elejna? Avijenda? Ne može da oceni. Izvitoperenost tog mesta utiče na vezu s njima. On se sada kreće kroz vreme drugačije od njih, pa je izgubio osećaj za to gde se one nalaze. Oseća samo da je jedna od njih u bolovima.

Rand zareža i ubrza korak. Ako ih je Mračni povredio... Zar tu ne bi trebalo da je svetlije? Morali su da se oslanjaju na sjaj Kalandora dok je povlačio saidin kroz njega.

„Gde su vatre?" upita Rand a glas mu odjeknu. „Rastopljeni kamen na dnu staze?“

„Vatre su potrošene, Lijuse Terine“, odgovori nečiji glas iz senki ispred njega.

Rand stade, pa zakorači napred pružajući Kalandor ispred sebe kako bi obasjao priliku koja je na jednom kolenu klečala na rubu svetla, glave pognute i s mačem ispred sebe vrhom oslonjenim na tle.

Iza te prilike bilo je... ništavilo. Crnilo.

„Rande“, zausti Moiraina hvatajući ga za ruku. „Mračni se napreže u svojim stegama. Ne dodiruj ono crnilo.“

Prilika ustade i okrenu se, a sjaj Kalandora osvetli sada već dobro poznato Moridinovo lice. Na tlu pored njega bila je ljuštura. Rand tu stvar nije mogao da opiše boljim rečima. Bila je baš kao ljuštura kakvu neke bube ostavljaju za sobom kada porastu, samo što je bila ljudskog obličja - ali bez očiju. Neki Mirdraal?

Moridin pogleda ljušturu, videvši šta Rand gleda. „Nosilac koji mom gospodaru više nije bio potreban“, reče Moridin. Saa su promicale njegovim beonjačama, odbijajući se o njihove rubove, podrhtavajući i krećući se sumanutom žestinom. „Porodio je ono što je iza mene.“

„Iza tebe nema ničeg.“

Moridin diže mač pred lice u znak pozdrava. „Upravo tako.“ Te oči bile su skoro potpuno crne.

Rand mahnu Moiraini i Ninaevi da ostanu nekoliko koraka iza njega, pa mu priđe. „Tražiš dvoboj? Ovde? Sada? Elane, dobro znaš da je ovo što radim neizbežno. Besmisleno je da me usporavaš.“

„Besmisleno, Lijuse Terine?“ Moridin se zasmeja. „Ako te oslabim makar neznatno, zar to mom gospodaru neće makar malo olakšati posao? Ne, mislim da ću ti ipak stati na put. A ako pobedim, šta onda? Tvoja pobeda nije neumitna. Nikada nije ni bila.“

Opet sam pobedio, Lijuse Terine...

„Mogao bi da se skloniš u stranu“, odgovori Rand dižući Kalandor, čiji sjaj zaigra po Moridinovom maču od crnog čelika. „Ako moja pobeda nije neumitna, nije ni tvoj pad. Pusti me da prođem. Makar jednom izaberi ono što znaš da bi trebalo.“

Moridin se grleno nasmeja. „Sada? Sada me moliš da se vratim na stranu Svetlosti? Obećan mi je zaborav. Napokon ništavilo - uništenje čitavog mog bića. Kraj. Nećeš mi to oteti, Lijuse Terine! Tako mi mog groba, nećeš!“

Moridin zamahnu.

Lan izvede „trešnjina latica ljubi jezerce" - Sto nije bilo iako iz sedla, pošto taj stav nije bio predviđen za konjanike. Mač mu žaseče vrat jednog Troloka, svega palac u dubinu. To je bilo dovoljno da smrdljiva krv prsne na sve strane. Stvorenje bivoljeg lika pusti arkan i uhvati se za vrat, pa krkljajući napola vrisnu a napola zastenja.

Lan potera Mandarba da poigra unažad kada ga drugi Trolok napade sa strane. On se okrenu i odseće Troloku ruku, a kad on ustuknu od tog udarca, Ander ga proburazi s leđa.

Ander potera svog konja pored Mandarba. Lan je kroz žamor bitke čuo svog prijatelja kako se bori za dah. Koliko li se već dugo bore u prvim redovima? Lanu su ruke bile teške kao da su bdoiova.

Nije bilo tako gadno za vreme Krvavog snega.