Sećanje na svetlost полностью

I dalje je gledala nebo, baš kao mnogi njeni sadrugovi. S njim je svega oko stotinu pripadnica Morskog naroda - ne računajući vetrotragačice. Većina ostalih radila je sa odredima za snabdevanje i prenosila strele, hranu i ostalu opremu na četiri bojišta. Izgleda da ih parna kola naročito zanimaju, premda Ituraldeu nikako nije jasno zašto. Te naprave ne mogu da se nose sa dobrom konjskom zapregom. „Odgovaraju Mračnome na svaki dašak vetra“, nastavi Zaida. „Pevaćemo o današnjem danu." Ona pogleda Ituraldea pravo u oči. „Moraš da zaštitiš Koramura“, strogo mu kaza, kao da ga grdi.

„Uradiću svoje“, odgovori Ituralde nastavljajući svojim putem. „Vi samo uradite svoje.“

„Ova pogodba davno je dogovorena, Rodele Ituralde“, viknu ona za njim.

On klimu i nastavi grebenom. Ljudi postavljeni na osmatračnicama pozdravljali su dok je prolazio. Pa, makar oni koji nisu Aijeli. Tu je postavio mnogo Aijela, pošto odatle mogu da se služe lukovima. Većinu Tairenaca rasporedio je dole, gde će ona koplja i halebarde biti od najveće koristi. Oni će braniti put u Šajol Gul.

U daljini se začuo aijelski rog; znak je davao neki izviđač. Troloci ulaze u prolaz. Vreme je.

Galopom se vratio niz greben prema dolini, dok su za njim galopirali drugi zapovednici i kralj Alsalam. Kada su stigli do tačke gde je on postavio glavnu osmatračnicu - vidikovca odakle je pogled pucao miljama u prolaz - Ituralde je izvadio durbin.

Neke senke tamo se kreću. Za nekoliko trenutaka, razaznao je troločke horde kako mahnito jurišaju. Na trenutak se vratio u Maradon, gledajući kako njegovi ljudi - dobri ljudi - padaju jedan po jedan. Kako bivaju pregaženi u brdskim utvrdama, ubijani na gradskim ulicama. Onaj prasak na zidu...

Očajnički čin za očajničkim činom. Ubijaj koliko god možeš, kao kada čovek vrišti i tuče vukove dok ga čereče, nadajući se da će makar jednoga od njih odvući sa sobom u poslednju tamu.

Ruka kojom je držao durbin zadrhta. On se natera da se vrati u sadašnjost i da se posveti svojim trenutnim odbrambenim položajima. Oseća se kao da čitavog života vodi izgubljene bitke. To uzima svoj danak. Noću čuje Troloke kako dolaze, kako frkću i njuše vazduh. Čuje kopita po kaldrmi. Seća se Maradona.

„Samo polako, stari prijatelju“, kaza mu kralj Alsalam terajući konja pored njegovog. Kraljev glas delovao je smirujuće. On je oduvek znao kako da smiri druge ljude. Ituralde je bio siguran da su ga trgovci Arad Domana odabrali upravo iz tog razloga. Strasti umeju da se razulare kada je reč o trgovini i ratovanju - a Domanci te dve stvari smatraju gotovo istovetnim. Ali Alsalam... On je u stanju da smiri i trgovkinju koja je sišla s uma jer su joj upravo sve lađe potonule.

Ituralde klimu. Odbrana ove doline. Mora da razmišlja o odbrani doline. Izdržaće i neće dozvoliti da Troloci navru iz prolaza u Takandar. Plamen ga spalio, istrajavaće mesecima ako Ponovorođenom Zmaju to bude potrebno. Svaka druga borba - svaka bitka koju je čovečanstvo vodilo i koju vodi pokazaće se beznačajnom ako Ituralde sada izgubi. Došao je trenutak da iz rukava izvuče sve varke koje zna i da primeni sve strategije kakve se primenjuju u poslednji čas. Cak i jedan trenutak odlaganja mogao bi da obezbedi Randu al'Toru vreme koje mu je potrebno.

„Podsetite ljude da ne uzmiču“, kaza Ituralde gledajući kroz durbin. „Pripremite balvane.“

Glasnici preneše njegova naređenja, prolazeći kroz kapiju i odlazeći do odreda vojnika. Ona strašna vojska Troloka i dalje je hrlila napred, dok su oni grabili ogromne mačeve, izvitoperene halebarde i arkane da svlače konjanike iz sedala. Treštali su kroz prolaz, a munje su sevale iz oblaka.

Najpre balvani, pomislio je Ituralde.

Kada Troloci stigoše do sredine prolaza, Aijeli sa obe strane klisure razvezaše hrpe uljem natopljenih balvana - u šumi je sada tako mnogo izvaljenih stabala da Ituralde nije imao nikakvih muka da ih dopremi kroz kapije - pa su ih zapalili.

Stotine zapaljenih balvana skotrljalo se u klanac, pa preko Troloka. Od ulja kojim su balvani bili natopljeni palilo se meso. Zveri su urlale, zavijale i vrištale - sve u zavisnosti od toga šta imaju na licu. Ituralde diže durbin i pogleda ih, osećajući neverovatno zadovoljstvo.

To je nešto novo. Ranije nikada nije osećao zadovoljstvo zbog toga što njegovi neprijatelji ginu. O, bilo mu je drago kada neki plan urodi plodom, a zapravo, svrha ratovanja i jeste da drugi poginu a da tvoji ljudi prežive - ali u svemu tome nije bilo nikakve radosti. Sto se duže boriš, to više neprijatelja doživljavaš kao sličnog sebi. Barjaci se menjaju, ali obični vojnici su uglavnom slični. Žele da pobede, ali obično ih više zanima ćebe na kojem će spavati i čizme bez rupa.

Ovo je nešto drugo. Ituralde želi da pobije te zveri. Zudi za tim. Da nije njih, ne bi morao da pretrpi onaj košmar u Maradonu. Da nije njih, ruka mu se ne bi tresla svakog puta kada se oglase ratni rogovi. Ta čudovišta su ga upropastila.

Upropastiće i on njih.