Perin se režeči baci u boj i njih dvojica se upustile u čudan ples. Jedan napada drugog, koji nestaje i pojavljuje se u blizini pre nego što takođe napadne, Tako su se vrteli - najpre se jedan premesti, pa drugi, pokušavajući da jedan drugog uhvate u raskoraku, Perin samo što ne obori Koljača jednim silnim udarcem, a onda umalo da ne dobi čelik u trbuh.
Gaul se pokazao izuzetno korisnim - Perinu bi bilo izuzetno teško da se sam borio protiv Koljača i crvenih velova. Nažalost, Gaul ne može da učini preterano više od toga da njihovim neprijatnima skreće pažnju, a i to mu je bilo krajnje teško.
Kada ga ognjeni stub nekog od crvenih velova umalo ne odnese, Perin odluči, Premesti se do Gaula - i samo što ne dobi koplje u rame, Perin koplje pretvori u tkaninu, koja mu se savi na koži.
Gaul se lecnu ugledavši Perina, pa otvori usta, ali Perin mu ne dade priliku da progovori. Zgrabi prijatelja za ruku, pa ih premesti odatle. Nestale baš u trenu kada plamenovi sunuše oko njih.
Pojaviše se na ulazu u Jamu usuda. Perinu se plašt pušio, a Gaul je krvario iz butine. Kada se to dogodilo?
Odgovorilo mu je na desetine i desetine vukova,
Koljač dođe po njega. Ili je shvatio da će Perin čuvati to mesto, ili je nameravao da svoj napad na Randa dovede do kraja. Bilo kako bilo, Perin ga ugleda kako stoji na grebenu i gleda u dolinu - tamna prilika s lukom i crnim plaštom koji se vijori nošen olujnim vetrovima. Ispod njega je bitka i dalje besnela u prašini i senkama. Hiljade i hiljade ljudi je ginulo, ubijalo i borilo se u stvarnom svetu, a do tog mesta stizale su samo njihove utvare.
Perin zgrabi čekić. „Dođi da se okušamo“, prošapta. „Videćeš da sam sada drugačiji neprijatelj nego prošlog puta.“
Koljač diže luk i odape strelu. Strela se rascepi i pretvori u četiri, pa u šesnaest, pa se čitava kiša strela ustremi na Perina. Perin zareža i napade stub vazduha koji je Koljač stvorio kako bi zaustavio vetar. Stub se rasprši i oluja zahvati strele, rasipajući ih na sve strane.
Koljač se pojavi ispred Perina, vitlajući nožem i mačem. Perin skoči na njega u trenu kada se nedaleko odatle pojaviše crveni velovi. Vukovi i Gaul pobrinuće se za njih. Perin ovoga puta može da se usredsredi na svog neprijatelja. On zaurla i zamahnu, skrećući udarac Koljačevog oružja, pa krenu da mu skine glavu.
Koljač odskoči i stvori kamene ruke koje izroniše iz tla, razbacujući kamene opiljke - da zgrabe Perina. Perin se usredsredi i ruke se rasprsnuše, padajući nazad na tle. On oseti oštar miris Koljačevog iznenađenja.
„Ovde si u telu“, prosikta Koljač.
Perin skoči na njega, premeštajući se usred skoka kako bi brže stigao do tog čoveka. Koljač mu zaustavi udarac štitom koji mu se pojavi u ruci. Maalejnir ostavi veliko ulubljenje na štitu kada se odbi o njega.
Koljač nestade i pojavi se pet koraka dalje odatle, na ivici staze koja je vodila do pećine. „Baš mi je drago što si pošao u lov na mene, štene vučje. Bilo mi je zabranjeno da te potražim, ali eto tebe. Odrao sam oca, a sada je štene na redu.“
Perin se baci na Koljača zaslepljujućim skokom, poput onih kojima je skakao s brda na brdo. Udari u tog čoveka i obojicu ih surva sa ivice ispred ulaza u Jamu usuda, tako da poleteše ka desetinama stopa dalekom tlu.
Perinu je čekić bio za pojasom - ne pamti da ga je tu stavio - ali nije želeo da tog čoveka tuče čekićem. Želeo je da oseti Koljača dok mu zabija pesnicu u lice. Njegov udarac ga je pogodio dok su padali, ali Koljačevo lice bilo je tvrdo kao kamen.
U tom trenutku njihova borba više nije bila borba tela protiv tela, već volje protiv volje. Dok su zajedno padali, Perin je zamišljao kako Koljačeva koža postaje meka i popušta pod njegovim udarcima, a krhke kosti pucaju. U odgovor na to, Koljač je zamišljao da mu je koža od kamena.
Posledica svega toga bila je da je Koljačev obraz postao tvrd kao stena, ali Perin ga je svejedno razbio. Na kraju padoše na tle i zakotrljaše se. Kada se Koljač diže na noge, desni obraz podsećao je na nekakav kip udaren čekićem, pošto mu je koža bila premrežena sitnim pukotinama.
