Troloci su se s velikim mukama probijali između skotrljanih klada. Mnogi od njih bili su u plamenu, pa su Mirdraali morali da ih bičuju kako bi ih naterali da se kreću. Mnogi su izgleda želeli da se bace na poginule i proždiru njihovo meso. Behu ogladneli od vonja spaljenih leševa. Njima je to bilo kao miris svežeg hleba.
Seni naposletku uspeše da ih poteraju dalje, ali Troloci ubrzo stigoše do narednog reda Ituraldeovih odbrana. Bilo je teško smisliti šta tačno da radi. U živoj steni ne mogu da se pobijaju klinovi niti da se kopaju šančevi a da se pri tome usmerivači ne iznure. Mogao je da nagomila kamen ili zemlju, ali Troloci su veliki tako da su humke koje bi usporile ljude manje delotvorne protiv njih. Sem toga, premeštanje te količine zemlje i stenja značilo bi da mora da premesti radnike, koji u dolini zidaju prave utvrde. Veoma rano je naučio da je, kada čovek vodi odbrambeni rat, najpametnije da se utvrđenja postepeno poboljšavaju. Tako se duže istrajava, a neprijatelj ne dobija na brzini.
Konačno rešenje zapravo je bilo jednostavno. Trnje.
Setio se velikih uvelih trnjaka u Arad Domanu. Ituraldeov otac bio je seljak i uvek se žalio na gustiše i na trnje. Pa, ako čovečanstvo nešto ima u izobilju, onda su to uvele biljke. Druga stvar je ljudstvo. Na hiljade ih je pohrlilo da odgovore na Zmajev zov, a mnogi od tih Zmajuzakletih nisu imali ratnog iskustva.
Svejedno će ih poslati u boj kada za to dođe vreme, ali za sada ih je poslao da seku ogromno trnovito žbunje. Postavili su ga preko celog prolaza, povezujući ga u dvadeset stopa debele i osam stopa visoke hrpe. Zavežljaji trnja bili su laki za postavljanje - daleko lakši od stenja ili zemlje - ali tako nagomilane, Troloci neće moći da ih pomere običnim guranjem. Prvi troločki redovi pritrčali su do trnja i pokušali, samo da bi se pet palaca dugo trnje zarilo u njih. Stvorenja u pozadini pritiskala su ona napred, tako da su se prvi redovi besno okrenuli i napali one iza njih.
Zbog toga se većina troločkih snaga ukočila u klancu, njemu na milost ili nemilost.
On nema mnogo milosti kada je o Nakotu Senke reč.
Ituralde dade znak i Aša'man koji je bio s njim - Aulsten, jedan od onih koji su služili pod njegovim zapovedništvom u Maradonu - baci u nebo mlaz crvene svetlosti. Duž klisure još više Aijela izađe iz zaklona i zakotrlja stene i još zapaljenih klada na Nakot Senke uhvaćen u klopku. Potom uslediše strele i kamenje - sve što može da se odapne, baci ili hitne na one na dnu klisure.
Ituraldeovi ljudi mahom su napadali dalje niz klanac, pri sredini troločke horde. To je dovelo do toga da polovina njih ustukne, a druga polovina pohrli napred u pokušaju da pobegne - samim tim gurajući svoje saborce iz prednjih redova pravo u žbunje.
Neki Troloci nosili su štitove, pa su pokušavali da se zaštite od smrtonosne kiše. Gde god da su obrazovali te odbrambene položaje i počeli da iznad sebe prave zid od štitova, Ituraldeovi usmerivači su napadali i kidali ih.
Nije bio u prilici da za to odvoji mnogo usmerivača - većina ih je bila u dolini, gde su otvarali kapije kojima su se dopremale potrepštine i motrili na neprijateljske usmerivače. Već su se drugi put sukobili sa Gospodarima straha. Avijenda i Kecuejn Sedai odlično rukovode tim zadacima.
Neki Troloci odapinjali su strele na branioce na vrhu klisure, ali gubici su im bili sve veći dok je Nakot Senke u prvim redovima pokušavao da probije put kroz prepreke od trnja. Išlo im je sporo.
Ituralde je samo čekao, potpuno zamrznut i bezosećajan, dok su Mirdraali bičevima terali Troloke na juriš. Tako su oni koji su sekli trnje bili nabijeni na te prepreke i pregaženi.
Krv se pretvorila u potok, koji je tekao nazad prema istočnom kraju planinskog prolaza, tako da su se Troloci klizali po njoj. Horda je prvih pet ili šest redova gurnula napred, probijajući prepreke od trnja telesinama tih zveri.
Svejedno im je bilo potrebno skoro sat vremena da se probiju. U svom naletu za sobom su ostavili na hiljade poginulih - a onda naleteli na
Usledio je pravi metež. Troloci u zadnjim redovima urlali su i vikali, probijajući se napred. Oni u prvim redovima režali su i zavijali, pokušavajući da proseku trnje. Neki su samo ošamućeno stajali. Za sve to vreme, strele, stenje i zapaljena debla padali su bez prestanka.
„Prelepo“, prošapta Alsalam.
Ituralde shvati da mu se ruka više ne trese, pa spusti durbin. „Hajdemo.“
„Bitka nije gotova!“, pobuni se kralj.
„Jeste“, odgovori Ituralde okrećući se. „Za sada.“
Kao da posluša njegove reči, čitava troločka vojska raspade se iza njega - čuo je kako se to dešava - i dade se u beg na istok niz klisuru, što dalje od doline.
