„Pretpostavljam da bi to bilo u redu“, složila se Ninaeva zamišljeno. Elejna je jednostavno klimnula; bila je sigurna da ima još.
„Da se povuče među Srodnice, Ninaeva", rekla je Egvena nežno. „Tako su Srodnice takođe vezane za Kulu. Srodnice će zadržati svoje Pravilo, naravno, ali će morati da se slože da njihov Kružok pletilja stoji ispod Amirlin, ako ne i ispod Dvorane, i da žena iz Srodnica stoji niže nego sestra. Nameravam da one zaista budu deo Kule, a ne same za sebe. Ali mislim da će prihvatiti."
Ninaeva je ponovo klimnula, srećno, ali njen osmeh izblede kada je puno značenje ovoga stiglo do nje. Počela je da frflja negodujući. „Ali...! Položaj među Srodnicama određuje se prema godinama! Tako ćeš imati sestre što primaju naređenja od žena koje nikad ne bi mogle postati ni Prihvaćene!"
„Bivše sestre, Ninaeva." Egvena je prelazila prstom preko prstena Velike zmije na desnoj ruci i tiho uzdahnula. „Čak i žene iz Srodnica koje steknu prsten, ne nose ga. Tako ćemo i mi morati da se odreknemo toga. Bićemo deo Srodnica, Ninaeva, ne više Aes Sedai." Zvučala je kao da već može da oseti taj daleki dan, taj daleki gubitak, ali je sklonila ruku s prstena i duboko udahnula. „E sad. Ima li
Mršteći se, Ninaeva je čvrsto stegla pesnicu, a drugu ruku položila preko nje da pokrije prstenje, ali je delovala spremno da batali raspravu o Srodnicama. Za sada. „Da li te glavobolje i dalje muče? Mislim da bi trebalo da prestanu, ako ti masaže te žene uopšte pomažu."
„Halimine masaže čine čuda, Ninaeva. Bez njih ne bih uopšte mogla da spavam. A sada, ima li...?“ Pogled joj odluta, zaledivši se na ulazu prestone dvorane, i Elejna se okrenu da bi pogledala.
Neki čovek stajao je tamo i posmatrao ih, čovek visok poput Aijela, tamnocrvene kose malo prošarane sedima, samo što takav plavi kaput visokog okovratnika nijedan Aijel nikada ne bi obukao. Delovao je mišićavo, a njegovo čvrsto lice činilo joj se nekako poznato. Kada je primetio da ga posmatraju, okrenuo se i otrčao niz hodnik izvan vidokruga.
Elejna je na trenutak stajala otvorenih usta. On se nije sasvim slučajno dosanjao u Tel'aran'riod, ili bi dosad već iščezao, a ona je još uvek mogla da Čuje bat njegovih čizama po pločicama. Ili je bio šetač kroz snove - retkost među muškarcima, barem prema recima Mudrih - ili je imao sopstveni ter’angreal.
Skočivši na noge, potrčala je za njim, ali koliko god bila brza, Egvena je bila brža. U jednom trenutku Egvena je bila iza, u sledečem je stajala na vratima, zureći u pravcu kuda je čovek otišao. Elejna je pokušala da se zamisli da stoji pored Egvene, i stajala je. Hodnik je sada bio tih, i prazan, samo su podne svetiljke, škrinje i tapiserije podrhtavale i treperile.
„Kako ste to uradile?", zahtevala je da zna Ninaeva, trčeći sa suknjama iznad kolena. Čarape su joj bile svilene, i crvene! Kada je shvatila da je Elejna primetila njene čarape, žurno je pustila suknje da padnu i zagledala se niz hodnik. „Kuda je otišao? Mogao je sve da čuje! Jeste li ga prepoznale? Podsetio me je na nekoga; ne znam na koga."
„Na Randa“, rekla je Egvena. „Mogao bi biti Randov ujak."
Naravno, pomislila je Elejna. Kada bi Rand imao zlog ujaka.
Sa udaljenog kraja prestone dvorane odjeknu metalno škljocanje. Vrata koja su vodila u svlačionicu iza uzvišenja zatvor i še se. U Tel’aran’riodu su vrata bila otvorena ili zatvorena ili negde napola; ali nisu se zatvarala.
„Svetlosti!", promrmlja Ninaeva. „Koliko ljudi nas je noćas prisluškivalo? Da ne pominjem ko, i zašto?"
„Ko god oni bili", mirno je odgovorila Egvena, „očigledno ne poznaju Tel’aran’riod onako dobro kao mi. Sa sigurnošću možemo reći da nisu prijatelji, ili ne bi prisluškivali. I mislim da možda nisu prijatelji ni međusobno, inače zašto bi prisluškivali s različitih krajeva prostorije? Taj je čovek nosio šijenarski kaput. Ima Šijenaraca u mojoj vojsci, ali vi ih obe sve poznajete. Nijedan ne liči na Randa."
Ninaeva šmrknu. „Pa, ko god on bio, previše ljudi sluša po uglovima. To ja mislim. Hoću da budem ponovo u svom telu, gde su doušnici i otrovni bodeži sve o čemu treba da brinem."
Šijenarci, pomisli Elejna. Krajišnici. Kako je to moglo da joj promakne? Pa dobro, to je imalo malo veze s dvokorenom. „Još nešto", rekla je glasno, mada odmerenim glasom, za koji se nadala da se neće čuti daleko - i reče za Dijelinine novosti o Krajišnicima u Bremovoj šumi. Dodala je i gazda Norijevu prepisku, čitavo vreme pokušavajući da gleda na obe strane niz hodnik i prestonu dvoranu istovremeno. Nije želela da je još neki doušnik zatekne na spavanju. „Mislim da su ti vladari u Bremovoj šumi", završila je, „sve četvoro."
