Važna primanja održavana su u Velikoj dvorani, strani izaslanici primani su uz pompu, bitni proglasi i obaveštenja objavljivani su okupljenim zvaničnicima, a visokoj odaji zaista su pristajali i ime i namena. Dok je sama stajala u njoj, delovala joj je poput pećine. Dva reda zbijenih blistavih belih stubova, deset koraka visokih, pružali su se niz čitavu prostoriju, a na jednom kraju je na mermernom uzvišenju stajao Lavlji presto; do njega su vodile stepenice prekrivene crvenim tepihom koji se pružao dalje, preko crvenih i belih pločica. Presto je veličinom bio predviđen za ženu, ali ipak masivan na svojim teškim nogama izrezbarenim u obliku lavljih šapa, te pozlaćenih, s Belim lavom načinjenim od mesečevog kamena na polju rubina. Stajao na zadnjim šapama, objavljujući da ko god sedi tamo, vlada moćnim narodom. S velikog obojenog prozora, postavljenog visoko na lučnoj tavanici, kraljice koje su osnovale Andor zurile su naniže, a njihove slike su se smenjivale sa slikama Belog lava i prikazima bitaka koje su vodile da izgrade Andor, od grada u rasutom carstvu Artura Hokvinga do te nacije. Mnoge zemlje nastale u vreme Stogodišnjeg rata više nisu postojale, pa ipak je Andor preživeo još hiljadu godina otada, i napredovao. Ponekad je Elejna osećala da je ti likovi procenjuju, odmeravajući koliko je vredna da ide njihovim stopama.
Odmah pošto se našla u Velikoj dvorani, pojavila se druga žena, sedeći na Lavljem prestolu, tamnokosa mlada žena u lepršavoj crvenoj svili, sa izvezenim srebrnim lavovima na rukavima i skutima, sa ogrlicom od plamenkapi velikih poput golubijih jaja oko vrata i Ružinom krunom na glavi. Jedna ruka joj je lagano počivala na rukohvatu stolice izrezbarenom u obliku lavlje glave, a pogled joj je lutao po Velikoj dvorani. Onda je ugledala Elejnu i na licu joj se videlo da ju je prepoznala i da je sva zbunjena. Kruna i plamenkapi i svila nestadoše, a zamenila ih je jednostavna vuna i kecelja. Trenutak kasnije, nestala je i mlada žena.
Elejna se samo nasmešila. Čak su i pralje sanjale da sede na Lavljem prestolu. Nadala se da se mlada žena nije probudila prestrašena zbog iznenađenja koje joj se ukazalo, ili bar da je otišla u neki drugi prijatni san. Sigurniji san nego u Tel’aran'riodu.
I drugo se menjalo u prestonoj prostoriji. Bogato izrađene podne lampe, koje su stajale u redovima niz dvoranu, delovale su kao da trepere naspram visokih kolonada. Velika lučna vrata su bila čas otvorena, čas zatvorena, u treptaju oka. Samo ono što je već dugo stajalo na istom mestu imalo je zaista trajan odraz u Svetu snova.
Elejna je zamislila veliko ogledalo, i ono je bilo ispred nje, odražavajući njen lik u zelenoj svili visokog okovratnika, ukrašenoj srebrom preko gornjeg dela, sa smaragdima na ušima, i manjim koji su visili u njenim crvenozlatnim uvojcima. Naterala je smaragde da joj nestanu iz kose i klimnula. Odgovarajuće za kći naslednicu, ali ne previše razmetljivo. Čovek treba da bude pažljiv kako zamišlja samog sebe, ovde, ili... Njena skromna zelena haljina postade tesna, menjajući nabore dok ne dobi oblik tarabonske haljine, a onda uz treptaj potamne u široke nogavice Morskog naroda, a noge joj ostadoše bose, sve s minđušama i prstenom za nos i lancem punim medaljona, pa čak i tamnim tetovažama na rukama. Ali bez bluze, onako kako su Ata’an Mijere bili na moru. Dok su joj obrazi crveneli, žurno je vratila sve kako je i bilo, a onda zamenila smaragdne minđuše jednostavnim srebrnim alkama. Što neko jednostavnije zamisli svoju odeću, lakše mu je da je održava.
Dozvolivši velikom ogledalu da nestane - samo je trebalo da prestane da se ogleda u njemu - ona pogleda ta ukočena lica iznad svoje glave. „Žene podjednako mlade kao ja stupale su na presto", rekla im je. Mada, ne baš mnoge; a samo sedam od njih je uspelo da duže ponese Ružinu krunu. „Žene mlađe od mene." Tri. A jedna od njih se održala jedva godinu. „Ne tvrdim da ću biti velika kao vi, ali vas neću ni postideti. Biću dobra kraljica."
„Razgovaraš s prozorima?" reče Ninaeva, nateravši Elejnu da se iznenađeno trgne. Koristeći kopiju prstena koji je Elejna nosila uz kožu, delovala je magličasto, gotovo prozirno. Mršteći se, pokušala je da se uputi ka Elejni i posrnu, gotovo se saplevši preko dugačke suknje tamnoplave tarabonske haljine koja je bila mnogo uža od one koju je Elejna zamislila na sebi. Ninaeva je začkiljila prema suknji, i iznenada je to bila andorska haljina od svile, iste boje, izvezena zlatom po rukavima i poprsju. I dalje je gunđala kako je „dobra, debela dvorečanska vuna" dovoljno dobra za nju, ali čak i ovde, gde se mogla pojaviti u njoj ako bi htela, gotovo nikad nije.
„Šta si stavila u ono vino, Ninaeva?", pitala je Elejna. „Ugasila sam se kao sveća u koju je neko dunuo."
„Ne pokušavaj da promeniš temu. Ako pričaš s prozorima, zaista bi trebalo da spavaš umesto što si ovde. Napola se razmišljam da ti naredim..."
