Prateći Rohajda u Ulicu uživanja - što su u stvari bile dve široke, prave ulice razdvojene ravnomernim nizom drveća sive kore, bez lišća - Rand se osmehnu. Rohajd i njegovi prijatelji verovatno su smatrali da su veoma pametni. Možda su našli kartu severnih Ravnica Maredo, okrenutu naglavačke u pregradi u Kamenu Tira, ili knjigu o gradovima na jugu stavljenu na pogrešnu policu u biblioteci palate Aesdejšer u Čačinu, ili neki od drugih nagoveštaja koje je ostavio za sobom. Sitne greške kakve bi napravio čovek koji se žuri, ali su dve ili tri zajedno tvorile strelu koja je upirala na Far Mading. Rohajd i ostali brzo su to uočili, brže nego što je očekivao, ili su imali pomoć da im ukaže na to, Kako god bilo, to sad nije bilo važno.
Nije bio siguran zbog čega je Muranđanin došao pre ostalih, ali znao je da će mu se pridružiti, Torval i Dašiva, Gedvin i Kismen, da bi pokušali da završe ono što su zabrljali u Kairhijenu. Šteta što niko od Izgubljenih nije bio toliko budalast da dođe ovamo, za njim. Jednostavno će poslati nekog drugog. Želeo je da ubije Rohajda pre nego što ostali pristignu, ako bude mogao. Čak i ovde, gde su svi bili na ravnoj nozi, bilo je najbolje ne igrati se glavom previše. Dva dana se Rohajd u Far Madingu otvoreno raspitivao o visokom crvenokosom muškarcu, šepureći se kao da nema nikakvih briga na svetu. Taj čovek je video mnoge koji su manje ili više odgovarali njegovom opisu, ali on je još uvek sebe smatrao lovcem a ne lovinom.
Rand se neprijatno strese. Slagao se s glasom u vezi s ovim poslednjim. Biće mu drago koliko i Lijusu Terinu da ode odavde. Ali ponekad se jedino moglo birati između lošeg i goreg. Rohajd je bio pred njim, gotovo nadohvat ruke. To je bilo sve što je sada bilo bitno.
Sive kamene radnje i krčme u Ulici uživanja menjale su se kako je Rand zalazio dalje od pijace Amara. Umesto limara dođoše filigranari, a onda filigranare zameniše zlatari. Krojačice i krojači izlagali su vezenu svilu i brokat umesto vunenih tkanina. Kočije koje su jurile pločnicima sada su imale lakirane grbove na vratima i po četiri ili šest konja slične veličine i boje, a bilo je i više jahača na prvoklasnim tairenskim ždrepcima ili jednako dobrim životinjama. Nosiljke, s nosačima u trku, postale su česte gotovo koliko i pešaci, a među pešacima su vlasnici radnji u kaputima ili haljinama gusto vezenim preko grudi i ramena bili u manjini naspram onih u livrejama šarenim koliko i one nosača nosiljki. Vrlo često su kopče za kosu muškaraca krasili parčići obojenog stakla, a ponekad i biseri ili vredniji dragulji, mada je malo muškaraca čije su žene mogle da priušte dragulje išlo pešice. Samo je hladan vetar bio isti, i on i ulični stražari koji su kružili u trojkama, očima tražeći neprilike. Nije ih bilo tako mnogo kao na pijacama za strance, ali čim bi se jedna patrola izgubila iz vida, pojavila bi se druga, a gde god se neka ulica šira od običnog prolaza ukrštala sa Ulicom uživanja, stajala je kamena osmatračnica s dva stažara u podnožju, za slučaj da čovek na vrhu primeti neku nevolju. U Far Madingu su veoma pazili na očuvanje mira.
Rand se namršti kada Rohajd nastavi dalje istom ulicom. Je li moguće da ide ka Trgu savetnica, u sredini ostrva? Tamo nije bilo ničeg osim Dvorane savetnica, spomenika od pre više od pet stotina godina, kada je Far Mading bio glavni grad Maredoa, i računovodstava najbogatijih žena u gradu. U Far Madingu, bogat muškarac bio je onaj kome je žena davala visoku apanažu ili zbrinut udovac. Možda je Rohajd išao da se sastane s Prijateljima Mraka. Ali ako je tako, zbog čega je čekao do sad?
Odjednom ga obuze talas mučnine; za trenutak mu pred oči iskoči jedno sumorno lice, a on se zatetura, oslonivši se na jednog prolaznika. Viši od samog Randa, u jarkozelenoj livreji, plavokosi čovek premesti korpu koju je nosio i nežno podupre Randa. Dug, izbrazdan ožiljak spuštao mu se niz lice potamnelo od sunca. Pognuvši glavu, Rand promrmlja izvinjenje požuri dalje.
Ispravivši se, Rand opsova ispod glasa.
