Nije znao - nikad nije čuo ni za šta sa šest prstiju osim mačaka u Dve Reke; bio je iznenađen kada je otkrio da mačke na drugim mestima imaju samo pet - ali bio je skoro siguran: „Još neka seanšanska životinja." Dakle ka jugu je bilo i Seanšana kao i Šaidoa, i - šta? - vojske Belih plastova ili Seanšana. Nije mogao biti niko drugi. Verovao je Balverovim saznanjima. „Ipak idemo na jug." Device su zurile u njega kao da im je rekao da pada sneg.
Popevši se u Korakovo sedlo, okrenu se ka koloni. Zaštitnici su hodali vodeći umorne konje. Device su povele Alijandrinog škopca sa sobom dok su posrtale ka mestu gde su stajale Mudre. Masuri i Seonid su jahale da sretnu svoje Zaštitnike. Pitao se zašto nisu svi došli da zabiju svoje noseve. Možda prosto zato što su hteli da ga puste da bude nasamo sa svojim bolom ako se ispostavi da su novosti loše. Možda. U svojoj glavi, pokušao je da sve sastavi. Šaido, koliko god mnogo da ih je bilo. Seanšani. Vojska na konjima, bez obzira na to da li su u pitanju Beli plaštovi ili Seanšani. Bilo je to poput slagalica koje ga je gazda Luhan naučio da pravi - zamršen komad uvijenog metala koji se rastavljao i sastavljao lako kao san, ako znate kako. Samo, činilo mu se da je njegova glava zbrka komadića koji ne klize ni u jednom pravcu.
Dvorečani su ponovo svi bili na konjima kada je stigao do njih. Oni koji su pre bili na zemlji, sa zapetim lukovima, sada su delovali pomalo posramljeno. Svi su ga gledali nelagodno, oklevajući.
„Ona je živa", reče, i kao da su svi oni ponovo prodisali. Ostatak njegovih novosti saslušali su sa čudnom ravnodušnošću; neki su čak i klimali glavom, kao da nisu očekivali ništa manje od toga.
„Neće nam biti prvi put da se suočavamo sa čudnim stvarima", rekao je Danil. „Šta radimo, moj lorde?"
Perin se namršti. Čovek je i dalje bio krut poput hrasta. „Za početak, Putujemo četrdeset milja na jug. Nakon toga ću videti šta dalje. Niejlde, ti kreni i nađi Elijasa i ostale. Reci im šta radim. Do sada su već prilično odmakli. I budi pažljiv. Ne možeš se boriti s deset ili dvanaest Mudrih." Cela septa trebalo bi da ima barem toliko onih koje mogu da usmeravaju. A ako je više od jedne septe? Kaljuga koju će morati da pregazi kada bude došao do nje.
Niejld klimnu pre nego što je okrenuo škopca nazad ka logoru, gde je već upamtio zemljište. Bilo je još samo nekoliko naređenja koja je trebalo da izda. Morao je da pošalje jahače da nađu Majence i Geldance, koji će se kretati u različitim pravcima jer su logorovali odvojeno. Grejdi je upravo tamo mogao da zapamti tlo pre nego što bi mogli da im se pridruže, tako da nije bilo potrebe da se svi okrenu i prate Niejlda nazad. I to je ostavilo samo jedno.
„Moram da nađem Masemu, Danile", rekao je Perin. „Makar nekoga ko bi mogao da mu prenese poruku. Uz malo sreće, neću dugo."
„Pođi sam među tu prljavštinu, moj lorde, i trebaće ti sreća", odgovorio je Danil. „Čuo sam neke od njih kako pričaju o tebi. Rekli su da si Senkin nakot, zbog svojih očiju." Pogled mu se susreo s Perinovim zlatnim očima, a onda skrenu. „Rekli su da te je Ponovorođeni Zmaj ukrotio, ali da si i dalje Senkin nakot. Moraš da povedeš nekoliko desetina ljudi da ti čuvaju leđa."
Perin je oklevao, gladeči vrat Koraku. Nekoliko desetina ljudi ne bi bilo dovoljno ako Masemini ljudi zaista misle da je Senkin nakot i odluče da uzmu stvar u svoje ruke. Možda ni svi Dvorečani zajedno ne bi bili dovoljni. Možda nema potrebe da javlja Masemi, več da ga pusti da sam sazna.
Njegovo uho uhvati zov plave senice među drvećem na zapadu, a nakon toga usledi još jedan, koji su svi mogli čuti, i više nije morao da donosi odluku. Bio je siguran u to, i pitao se je li to zato što je bio ta'veren. Poterao je Koraka da se okrene i čekao.
Dvorečani su znali šta to znači, čuti tu pticu iz kraja. Dolaze ljudi, više od šake njih, i ne moraju obavezno biti miroljubivi. Da su u pitanju prijatelji, čuo bi se zov zviždovke, a da su bili jasno neprijateljski nastrojeni, onda bi to bio krik ptice rugalice. Ovog puta su se bolje ponašali. Na zapadnoj strani kolone svaki drugi čovek je sjahao i predao svoje uzde čoveku do sebe, a onda pripremio luk.
Stranci su se kroz retko drveće pojavili rašireni u liniju kao da žele da pojačaju utisak svoje brojnosti. Bilo ih je možda stotinu, s dvoje napred, ali njihovo sporo napredovanje je delovalo zlokobno. Polovina njih je nosila koplja, ne oborena, već kao da su spremni da ga zabiju ispod ruke. Prilazili su mirnim korakom. Neki su bili u oklopima, sa štitnicima za grudi ili kalpakorn, ali retko i s jednim i s drugim. Pa ipak, bili su bolje naoružani nego što je to obično bio slučaj s Maseminim sledbenicima. Jedan od dvojice na čelu bio je Masema lično; njegovo mahnito lice je zurilo iz kapuljače ogrtača, kao pomahnitala planinska mačka koja zuri iz pećine. Koliko od tih kopalja je prouzrokovalo crvenu bujicu juče ujutru?
