Kupole Novog grada svetlucale su bele i zlatne na bledoj jutarnjoj svetlosti, a ledenice su se presijavale na golim granama drvoreda u sredini glavne ulice. Čak i ovako blizu zenita, suncu je nedostajala toplina, iako je nebo bilo blagosloveno vedro, bez ijednog oblačka. Srećom, danas nije bilo vetra. Vazduh je bio dovoljno hladan da joj zaledi dah, ali pošto je sneg očišćen s kamenih ploča, čak i na najužim izuvijanim prolazima, grad je ponovo živnuo, ulice su bile pune sveta i užurbanosti. Nosači i kočijaši, vezani za svoj posao kao i upregnuti konji, ogorčeno su se uvijali u svoje ogrtače dok su se polako probijali kroz gomilu. Ogromna kola za vodu prokotrljaše se pored njih - prazna, sudeći po zvuku, verovatno na putu da budu ponovo napunjena kako bi se borili protiv prečestih požara. Nekoliko piljara i uličnih prodavača usudilo se da izađe na hladnoću izvikujući svoje ponude, ali većina naroda žurila je za svojim poslom, s namerom da se nađe u toplom što pre bude moguće. Iako žurba nije značila da se kreću baš brzo. Grad je bio pretrpan; sada je imao više stanovnika čak i od Tar Valona. U takvoj gužvi čak se ni jahači nisu kretali mnogo brže od ljudi. Celog jutra videla je samo dve ili tri kočije kako se s mukom probijaju kroz ulice. Ako njihovi putnici nisu bili bogalji, ili nisu krenuli na veoma dalek put, bili su budale.
Svako ko bi primetio nju i njenu pratnju zaustavio bi se, makar na čas; neki su pokazivali drugima ka njoj ili podizali dete da bije bolje videlo, tako da jednoga dana može ispričati sopstvenoj deci kako je videlo buduću kraljicu, ili samo ženu koja je držala grad u to doba. Većina je jednostavno buljila, ali tu i tamo oglasila bi se šačica njih, uz povike: „Trakand! Trakand!" pa čak i: „Elejna i Andor!" i tako je ispratili dok je prolazila. Bilo bi bolje kad bi bilo više povika, međutim, od podsmeha je i tišina bila bolja. Andorci su svoje mišljenje otvoreno iznosili, a to je ponajviše važilo za stanovnike Kaemlina. Ustanci su se podizali i neke kraljice su već izgubile presto jer su stanovnici Kaemlina svoje neslaganje bili pokazali na ulicama.
Elejna zadrhta od jedne ledene pomisli. Onaj ko drži Kaemlin, drži i Andor, govorila je stara izreka; to nije bilo baš sasvim istinito, što je Rand i pokazao, ali Kaemlin je bio srce Andora. Ona je bila položila pravo na grad Lavlji barjak i srebrni Lučni kamen kuće Trakandovih delili su počasno mesto na kulama spoljašnjeg zida - ali još uvek nije držala srce Kaemlina, a to je bilo mnogo bitnije nego zaposesti kamen ili malter.
Njena pratnja je isto tako privlačila pažnju. Pošto je bila Aes Sedai jedva tri godine, Sarejtino tamno četvrtasto lice još uvek nije poprimilo bezvremenost, te je u finoj vuni bronzane boje, s krupnim brošem od srebra i safira koji joj je pridržavao ogrtač, izgledala kao uspešna trgovkinja. Njen Zaštitnik Ned Jarman jahao je iza nje, a on je sasvim sigurno privlačio poglede. Visok mladić širokih ramena, blistavih očiju i kose žute kao kukuruz, kovrdžave na ramenima, u ogrtaču koji je menjao boje delovao je kao da mu glava bez tela pluta nad visokim sivim škopcem, a konj isto tako nije bio sasvim ceo, jer su mu delovi ogrtača prekrivali sapi. Nije moglo biti sumnje u to šta je on, kao ni da njegovo prisustvo označava da je tu jedna Aes Sedai. Ostale, koje su, dok su se probijali kroz gužvu, jahale u krugu oko Elejne, privlačile su isto toliko pogleda. Osam žena u crvenim kaputićima i sa uglačanim grudnim oklopima i kalpacima Kraljičine garde nisu bile svakodnevni prizor. Niti je to iko ikad video, ako ćemo pravo. Ona ih je sama izabrala među novoprimljenim, upravo zbog toga.
