Srce zime полностью

Njihova potporučnica Kasijla Raskovni, vitka i čvrsta poput bilo koje aijelske Device, bila je najređa među retkima, trgovačka stražarka gotovo dvadeset godina u poslu, kako je sama bila objasnila. Srebrni zvončići u grivi njenog punačkog sivkastog škopca ukazivali su da je Arafeljanka, iako nije mnogo govorila o svojoj prošlosti. Deni Kolford, jedina Andorka među njih osam, bila je proseda žena običnog lica i širokih ramena, a inače je održavala red u kočijaškoj krčmi u Donjem Kaemlinu, van zidina - isto tako grub i neuobičajen posao za jednu ženu. Deni još uvek nije znala kako da se služi mačem koji joj je visio o boku, ali Birgita je rekla da ona ima izuzetno brze ruke i još brže oči, a bila je veoma vešta s dugom močugom koja joj je visila naspram mača. Preostale su bile Lovci na Rog: raznovrsne žene, visoke i niske, vitke i punačke, zanosnog pogleda ili sede kose, različitog porekla, mada su neke o tome ćutale kao i Kasijla, dok su se druge javno ponosile onim čime su se ranije bavile. Ni jedno ni drugo ponašanje nije bilo neuobičajeno za Lovce. No sve su oberučke prigrabile mogućnost da se nađu na platnom spisku garde. Sem toga, a to je bilo još važnije, prošle su Birgitinu pažljivu proveru.

„Ove ulice nisu bezbedne za tebe", iznenada se oglasi Sarijeta, priteravši svog riđana pored Elejninog crnog škopca. Vatrenjak je gotovo uspeo da gricne svilenkastog ždrepca pre nego što mu je Elejna uzdama povukla glavu u stranu. Ovde su ulice bile uže, gomila se zgušnjavala i primoravala je pripadnice straže da jašu bliže. Lice smeđe sestre bilo je oličenje dostojanstva Aes Sedai, ali očigledna zabrinutost izbijala je iz oštrine njenog glasa. „U ovakvoj gužvi svašta može da se dogodi. Priseti se ko je odseo u Srebrnom labudu, na manje od dve milje odavde. Deset sestara u istoj gostionici nije tamo zato što naprosto traže društvo. Vrlo je moguće da ih je Elaida poslala."

„A možda i nije“, smireno joj odvrati Elejna. Smirenije nego što se osećala. Činilo se da i previše sestara čeka po strani dok se ne okonča borba između Egvene i Elaide. Dve su bile napustile Srebrni labud, a još tri su pristigle otkako se vratila u Kaemlin. To nije zvučalo kao družina poslata s nekakvim posebnim ciljem. A nijedna nije bila Crveni ađah; Elaida bi sasvim sigurno uključila Crvene. I pored toga, bile su pod prismotrom - to je bilo najbolje što je mogla da sredi, iako to nije rekla Sarijeti. Elaida je veoma čeznula da je se dočepa, mnogo više nego sto bi želela jednu običnu odbeglu Prihvaćenu, ili neku koja je u vezi sa Egvenom i onima koje je Elaida nazivala pobunjenicama, Nije u potpunosti razumela zbog čega je to tako. Kraljica koja je i Aes Sedai bila bi velika nagrada za Belu kulu, ali ona neće moći da postane kraljica ako je oteraju nazad, u Tar Valon. Što se toga ticalo, Elaida je bila izdala naređenje da je pošto-poto dovuku nazad mnogo pre nego što se činilo da postoji bilo kakva mogućnost da će, čak i u sledečim godinama, sesti na presto. To je bila zagonetka oko koje je razbijala glavu još otkako joj je Ronda Makura podmetnula onaj odvratni odvar koji prigušuje mogućnost usmeravanja. Zbog te zagonetke je bila vrlo zabrinuta, pogotovo sada, kada je celom svetu obznanila gde je.

Oči joj se za trenutak zadržaše na crnokosoj ženi u plavom ogrtaču sa zbačenom kapuljačom. Žena jedva da ju je okrznula pogledom pre nego što je uletela u radnju sa svečama. Nije Aes Sedai, zaključi Elejna. Samo još jedna koja dobro podnosi godine, kao Zaida. „U svakom slučaju", odlučno je nastavila, „neću dozvoliti da me nadvlada strah od Elaide." Šta li te sestre, tamo, u Srebrnom labudu, stvarno nameravaju?"

Sarijeta frknu, nimalo tiho; činilo se da je spremna da počne s kolutanjem očima, ali da je promenila mišljenje. Elejna bi primetila da je ostale sestre u palati čudno pogledaju, bez sumnje razmišljajući o tome kako je uzdignuta, pa ipak, makar na površini, prihvatale su je kao jednu Aes Sedai, pokazujući da stoji više od svih njih osim Ninaeve. To ih ipak nije sprečavalo da ne iznose svoja mišljenja, često mnogo grublje nego što bi to činile s nekom drugom sestrom na njenom mestu, ali koja bi bila došla do šala na uobičajeniji način. „Onda zaboravi na Elaidu", reče Sarijata, „ali seti se ko bi još želeo da te se dočepa. Jedna dobro naciljana kamenica i bićeš onesvešćeno klupko koje je lako odneti u opštoj zbrci."

Mora li Sarijeta stvarno da joj objašnjava kako je voda mokra? Otmica suparnika u borbi za presto ovde je gotovo prerasla u običaj, na kraju krajeva. Svaka kuća na suprotnoj strani imala je u Kaemlinu pristalice koji su čekali svoju priliku; ako nije tako, poješće za ručak sopstvene papučice. Nije da bi im išta pošlo za rukom, ne dok god može da usmerava, ali ako bi im se ukazala i najmanja prilika, pokušali bi. Nikada nije ni mislila da bi dolazak u Kaemlin sam po sebi značio da je bezbedna.