Sarejta i njen Zaštitnik ostavili su ih nakon nekoliko koraka, a Smeđa je promrmljala nekakav izgovor o knjigama koje želi da pogleda u biblioteci. Ta zbirka nije bila mala, mada nije mogla ni da se poredi s velikim bibliotekama, pa je ta Aes Sedai tamo svakoga dana provodila sate i sate, često izvlačeći s polica tomove nagrizene zubom vremena i za njih govorila da su drugde nepoznati. Dok je hodala kao da lebdi niz poprečni hodnik, Jarman ju je sledio u korak, kao nekakav tamni zdepasti labud koji za sobom vuče rodu neobično skladnih pokreta. I dalje je nosio svoj uznemirujući plašt, pažljivo prebačen preko ruke. Zaštitnici su se veoma retko odvajali od njih na duže. Kosanov je verovatno bio u bisagama. „Birgita, da li bi i ti htela zaštitnički plašt?" upita Elejna nastavljajući dalje. Nije bilo prvi put da je zavidela Birgiti na širokim čakširama. Čak je i u jahaćim suknjama bilo naporno hodati žustrije. Bar je umesto papuča imala čizme za jahanje, inače bi se smrzla na golim crveno-belim podnim pločicama. Nije bilo dovoljno tepiha da se zastru i hodnici; a u svakom slučaju, sve i da ih ima, brzo bi se rasenili od neprestanog prolaženja slugu koji održavaju palatu. „Čim Egvena zauzme Kulu, daću da se napravi jedan za tebe. Trebalo bi da ga imaš."
„Baš me briga za spaljene plaštove", sumorno odvrati Birgita. Zlosutno se namrštila i stisnula usne. „Sve je bilo gotovo tako brzo da sam pomislila kako si se krvavo spotakla i udarila krvavom glavom. Krv i pepeo! Oborile te ulične barabe! Samo Svetlost zna šta se sve moglo desiti!"
„Birgita, nema potrebe da mi se izvinjavaš." Bes i uvređenost pokuljaše kroz vezu, ali nameravala je da iskoristi tu prednost. Dovoljno je gadno to što je Birgita kori kada su nasamo; nije imala namere da to trpi u hodniku, okružena slugama koji žure svojim poslom, glačaju reljefe na zidovima i staraju se o podnim svetiljkama, koje su tu bile pozlaćene. Jedva da su zastajkivali da se nemo naklone Birgiti i njoj, ali nesumnjivo su se svi do jednog pitali zašto kapetan-general izgleda kao olujni oblak i čuljili uši kako bi čuli sve što mogu. „Nisi bila tamo zato što ja to nisam htela. Kladim se da ni Ned nije bio sa Sarejtom." Mislila je kako je nemoguće da se Birgita još više natmuri - možda je pogrešila što je spomenula Sarejtu. Elejna brzo promeni temu. „Zaista moraš da obratiš pažnju na svoj jezik. Počinješ da zvučiš kao najgora protuva."
»Moj... jezik", zlokobno promrmlja Birgita. Čak joj se i hod promenio i koračala je kao besni leopard. „Ti ćeš da mi pričaš o jeziku? Bar sam oduvek znala šta reči koje koristim znače. Bar znam šta se sa čime slaže, a šta se ne slaže." Elejna pocrvene i ukoči se. Ona sve to zna! Uglavnom. Ako ništa drugo, a ono dovoljno često. „Što se Jarmana tiče" nastavi Birgita, i dalje tiho, i dalje zlokobno, „on je dobar čovek, ali još nije prestao da kolači oči zbog toga što je postao Zaštitnik. Verovatno skače čim Sarejta pucne prstima. Ja nikada nisam kolačila oči i nisam skakala. Jesi li me zato osedlala titulom? Zar si mislila da ćeš me tako zauzdati? Ne bi to bila prva budalasta pomisao u toj tvojoj glavici. Za nekoga ko najčešće razmišlja tako jasno... Dakle. Čeka me radni sto zatrpan spaljenim izveštajima kroz koje moram da se probijem ako misliš da namakneš polovinu gardista koje hoćeš, ali noćas ćemo lepo i nadugačko popričati. Moja gospo", dodade, previše odsečno.
Naklon joj je bio podrugljivo svečan. Ode besnim korakom, a sudeći po njenom hodu, duga zlatna pletenica trebalo bi da joj se nakostrešila kao rep nekakve srdite mačke.
Elejna besno udari nogom o pod. Birgitino zvanje bilo je pošteno zaslužena nagrada, zarađena više od deset puta otkako se povezala s njom! I preko deset hiljada puta pre toga. Pa, jeste da je
Iznenada je shvatila da samo stoji mršteći se u prazno. Sluge su oklevajući prolazile pokraj nje, spuštajući glave od straha da ne pobesni na njih. Smirivši lice, pokazala je rukom ka mladiću koji je dolazio hodnikom. Naklonio se tako trapavo da se zaljuljao i umalo pao.
