„Gore.“ Vandena se osvrnula, a onda pomerila nekoliko koraka ka središtu, gde su se hodnici ukrštali, primoravši Elejnu da je prati. Odatle su mogle da vide ako neko dolazi hodnicima. Polaznice su pažljivo zadržale svoj položaj u odnosu na Zelenu. Sudeći po njihovoj revnosti, možda su zapravo već dobile taj prekor. Bilo je puno slugu na vidiku, ali niko se nije približavao, niko nije bio dovoljno blizu da načuje. Pa ipak, Vandena snizi glas. Tišina nije prikrila njeno nezadovoljstvo. „One su zaključile da ubica moraju biti Merilila, Sarejta ili Kejrejn. Dobro razmišljanje, pretpostavljam, ali na prvom mestu uopšte nije trebalo da razmišljaju o tome. Trebalo je da budu toliko prilježne na časovima da nemaju vremena ni za šta drugo.“ Uprkos mrštenju koje je upravila ka Kristiejn i Zarji, dve prestarele polaznice su blistale od zadovoljstva. Skrivena u prekoru, bila je pohvala, a Vandena je bila škrta s pohvalama.
Elejna nije skrenula pažnju na činjenicu da bi njih dve možda bile malo zauzetije da je Vandena bila voljna da učestvuje u podučavanju. Sama Elejna i Ninaeva su imale previše drugih dužnosti, a otkad su dodali dnevnu poduku za vetrotragačice - sve osim Ninaeve, u svakom slučaju - niko nije imao snage za mnogo vremena s dve polaznice. Podučavati žene Ata’an Mijera je bilo kao jesti u bubnju za pranje rublja. Imali su malo poštovanja za Aes Sedai. I još manje za čin među „vezanima za obalu”.
„Makar nisu pričale ni s kim drugim”, promrmlja. Blagoslov, iako mali.
Kada su pronašli Adelas i Ispan, bilo je očigledno da je ubica morala biti Aes Sedai. Bile su paralisane crventrnom pre nego što su ubijene, a bilo je nemoguće da su vetrotragačice znale za biljku koja se mogla naći samo daleko od mora. I čak je i Vandena bila sigurna da među Srodnicama nije bilo Prijatelja Mraka. Ispan je kao polaznica i sama pobegla, čak i stigla do Ebou Dara, ali su je vratile pre nego što su joj Srodnice otkrile da su više od nekoliko žena izbačenih iz Kule koje su iznenada odlučile da joj pomognu. Kada su je Vandena i Adelas ispitivale, otkrila je mnogo. Nekako je uspela da odoli da ništa ne kaže o samom Crnom ađahu, osim da otkrije neke stare planove koji su odavno sprovedeni, ali je bila rada da priča o svačemu drugom, kada su konačno Vandena i njena sestra završile s njom. One nisu bile nežne, i prozrele su je do dna, pa ipak, ona o Srodnicama nije znala ništa više nego bilo koja druga Aes Sedai. Da je u Srodnicama bilo Prijatelja Mraka, Crni ađah bi sve znao. Stoga, koliko god da su želele drugačije, ubica je bila jedna od žena koje su počele da im se sviđaju. Crna sestra u njihovom okruženju. Ili više od jedne. Svi su se stvarno trudili da sačuvaju to saznanje kao tajnu, makar dok ubica ne bude otkriven. Novosti bi unele paniku u celu palatu, možda i u ceo grad. Svetlosti, ko još razmišlja o tim događajima u Harlonovom Mostu? Da li su dovoljno razumni da ćute o tome?
„Neko će morati da ih uzme pod svoje", reče Vandena glatko, „da ih drži podalje od drugih gluposti. Potrebni su im redovni časovi i težak rad.“ Malo samoljublja koje su njihova blistava lica dobila na te reči je izbledelo. Njihovi časovi su bili retki, ali veoma teški, a disciplina veoma stroga. „To znači ti, Elejna, ili Ninaeva."
Elejna je ozlojeđeno coknula jezikom. „Vandena, jedva da imam trenutak za sebe da razmišljam. Već se istežem da im posvetim po sat vremena, s vremena na vreme. To će morati da bude Ninaeva.“
„Šta će morati da bude Ninaeva?“, upita žena veselo dok im se približavala. Nekako je uspela da nabavi dug šal sa žutim resama po kome je bilo izvezeno lišće i raznobojno cveće, i opušteno joj je ležao preko laktova. Uprkos hladnoći, bila je u plavoj haljini s prilično dubokim izrezom za Andor, mada je gusta, tamna pletenica, koja joj se spuštala preko ramena i gnezdila među grudima, sprečavala da bude previše izložena. Mala crvena tačka, ki’sain, na sredini njenog čela, delovala je prilično čudno. Prema običaju Malkijera, crveni ki’sain je označavao udatu ženu, i ona je zahtevala da ga nosi, čim je saznala. Igrajući se nesvesno krajem svoje pletenice, delovala je... zadovoljno. A to obično nije bilo osećanje koje bi iko povezao sa Ninaevom al’Mera.
Elejna zausti da nešto kaže kada vide Lana, na nekoliko koraka udaljenosti, kako hoda ukrug oko njih i posmatra oba hodnika. Visok poput Aijela, u tamnozelenom kaputu, i s ramenima koja bi pristajala kovaču, čovek tvrdog lica je uspevao da se kreće poput duha. Mač mu je bio o pojasu, čak i u palati. Uvek je terao Elejnu da zadrhti. U njegovim hladnim, plavim očima ležala je smrt. Zapravo uvek je bilo tako, osim kada bi gledao u Ninaevu.
