Ovog puta Elejna je ćutala, jer nije znala šta da kaže. Obećanje se moralo održati; ona lično ga je dala. Istina, u Egvenino ime, i po Egveninom naređenju, ali ona lično je izgovorila te reči, i ona neće prekršiti reč. Samo, nije videla načina da je održi, osim ako Egvena ne smisli nešto zaista veličanstveno.
Riejna Korli je bila upravo tamo gde je Elejna znala da će biti: u maloj sobi s dva uska prozora koja su gledala na malo dvorište sa fontanom, u srcu palate, mada je fontana bila suva u ovo doba godine, a soba pomalo zagušljiva sa staklenim prozorima. Na podu od jednostavnih, tamnih pločica nije bilo tepiha, a od nameštaja je imala samo uski sto i dve stolice. Dvoje ljudi je bilo s Riejnom kada je Elejna ušla. Alis Tendžil, u jednostavnoj sivoj haljini visokog okovratnika, pogledala ju je s kraja stola, gde je stajala. Delujući kao da je u srednjim godinama, bila je žena prijatnog, neupečatljivog izgleda, a zapravo vrlo upečatljiva kada je čovek jednom upozna; umela je da bude zaista vrlo neprijatna kada je bilo potrebno. Jedan jedini pogled, i onda se vratila proučavanju onoga što se dešavalo na stolu. Aes Sedai, Zaštitnici i kći naslednice nisu opčinjavali Alis, ne više. Sama Riejna je sedela na drugoj strani; lice joj je bilo naborano, a kosa mahom seda. Zelena haljina joj je bila ukrašenija nego Alisina; izbačena je iz Kule kada je pala na iskušenju za Prihvaćenu, a kada su joj ponudili drugu priliku, odmah je usvojila boje Ađaha kojem je težila. Preko puta nje je sedela punačka žena u jednostavnoj, smeđoj vuni, s tvrdoglavim prkosom na licu, a tamne oči su joj bile prikovane za Riejnu, izbegavajući srebrnasti deo a’dama koji je poput zmije ležao na stolu između njih. Međutim, rukama je stezala ivicu stola, a Riejna je imala samopouzdani osmeh, koji je produbio linije u uglovima njenih očiju.
„Nemoj mi reći da si uspela da prizoveš pameti jednu od njih", reče Ninaeva pre nego što je Lan imao vremena da zatvori vrata za njima. Namršti se ka ženi u smeđem, kao da je htela da joj iščupa uši, ako ne i nešto gore, a onda baci pogled ka Alis. Elejna je mislila da se Ninaeva pomalo plaši Alis. Zena je bila daleko od toga da bude jaka u Moći - nikad ne bi bila u stanju da stigne do šala - ali je umela da preuzme vodstvo kada je htela i da natera svakoga u okolini da to prihvati. Uključujući i Aes Sedai. Elejni se činilo da je i nju samu pomalo strah od Alis.
„I dalje poriču da mogu da usmeravaju", promrmljala je Alis, skupivši ruke ispod grudi i namrštivši se ka ženi koja je sedela naspram Riejne. „Mislim da i ne mogu stvarno, ali mogu da osetim... nešto. Ne baš iskru žene rođene za to, ali gotovo. To je kao da je baš na ivici mogućnosti da usmerava, na jedan korak, neodlučna da kroči. Nikad pre nisam osetila nešto takvo. Dobro. Barem više ne pokušavaju da nas napadnu pesnicama. Mislim da sam ih dovela u red makar po tom pitanju!” Žena u smeđem baci natmuren, ljutit pogled ka njoj, ali trže oči od Alisinog čvrstog pogleda, a usne joj se iskriviše u bolesnu grimasu. Kada Alis nekog dovede u red, on je zaista veoma doveden u red. Ruke nastaviše da stežu ivicu stola; Elejna je mislila da ona možda nije ni svesna toga.
„Takođe još uvek poriču da vide tokove, ali pokušavaju same sebe da ubede", rekla je Riejna visokim, melodičnim glasom. Sa osmehom je nastavila da gleda ženu koja joj je tvrdoglavo uzvraćala pogled. Bilo koja sestra je mogla da pozavidi Riejni na smirenosti i pojavi. Ona je bila Najstarija u Kružoku pletilja, najviši autoritet među Srodnicama. Po njihovom Pravilu, Kružok pletilja je postojao samo u Ebou Daru, ali ona je i dalje bila najstarija među onima u Kaemlinu, stotinu godina starija od ijedne zapamćene Aes Sedai, i bila je ravna bilo kojoj sestri svojom aurom smirenog zapovedništva. „Tvrde da smo ih prevarili pomoću Moći, upotrebili je da ih uverimo da a’dam može da ih drži. Pre ili kasnije će ostati bez laži.“ Povukavši a’dam ka sebi, ona veštim pokretom otvori kopču ogrlice. „Da probamo ponovo, Mari?“ Žena u smeđem - Mari - i dalje je izbegavala da pogleda niz srebrni metal u Riejninim rukama, ali se ukrutila, a ruke su joj na ivici stola drhtale.
Elejna uzdahnu. Kakav joj je poklon Rand poslao. Poklon! Dvadeset devet seanšanskih sul’dam uredno vezanih a’damom, i pet damane - mrzela je tu reč; značilo je „ona koja je vezana” ili prosto „vezana"; ali one jesu bile to - pet damane koje nisu smele biti oslobođene s ogrlice prosto zato što bi pokušale da oslobode Seanšanke koje su ih držale kao zatvorenice. Leopardi vezani kanapom bili bi bolji poklon. Leopardi barem ne mogu da usmeravaju. Predali su ih na čuvanje Srodnicama jer niko drugi nije imao vremena.
