Zureći, Elejna se sruči na kolena, i jedva se uhvati za ivicu stola kako bi se zadržala. Zapanjena, zurila je u čoveka koji je krvario na podu. Balčak mača virio mu je između pleća. Misli su joj lutale. Ti tepisi se možda nikada neće očistiti od sve te krvi. Polako je podigla oči i prešla pogledom preko nepokretne Dijelin. Izgledalo je da ne diše. Do vrata. Otvorenih vrata. Jedan od preostalih ubica ležao je pred njima; glava mu je bila pod čudnim uglom, samo napola prikačena na vrat. Drugi se borio s još jednim čovekom u crvenom kaputu, njih dvojica su se valjala po podu, otimajući za isti bodež. Još jedan koji je pokušao da je ubije naprezao se da slobodnom rukom skloni šaku drugoga čoveka s grla. Drugi. Čovek s licem poput sekire. U kaputu s belim okovratnikom. Stražar.
Obuze je tama.
Elejna u mraku otvori oči, zureći u mutne senke koje su plesale kroz magličasto bledilo. Lice joj je bilo hladno, ostatak tela vruć i znojav, a ruke i noge bile su joj nečim sputane. Na trenutak je obuze panika. Onda oseti Avijendino prisustvo u sobi - bese to jednostavna, utešna svest o prisustvu - i Birgitino, s pesnicom mirnog, suzdržanog gneva u glavi. Tešile su je time što su bile tu. U svojoj sobi, ležeći ispod ćebadi u sopstvenom krevetu, zurila je u zategnuti platneni baldahin dok su oko nje bile postavljene mešine s vrućom vodom. Teški zimski zastori behu privezani za izrezbarene stubove na krevetu, a jedino svetlo u sobi odavao je maleni, treperavi plamen iz kamina, dovoljno jak da natera senke da zadrhću, ali ne i da ih rastera.
Bez razmišljanja je posegla za Izvorom i pronašla ga. Dotakla je saidar, ushićeno, ne upijajući ga. Želja da snažno povuče iz njega bila je jaka, ali joj je nevoljno odolela. O, tako nevoljno, i to ne samo zato što je ta njena želja - da je ispuni duboki osećaj života koji bi poticao od saidara - bila beskrajna potreba, kojom je morala da vlada. Njen najveći užas tih beskrajnih minuta straha nije bila mogućnost da će umreti, već mogućnost da nikad više neće dotaći Izvor. Nekada bi joj tako nešto bilo čudno.
Iznenada joj se sećanje vratilo, i ona se nesigurno ispravila, a ćebad joj skliznuše do pojasa. Istog trenutka ih povuče nagore. Vazduh na goloj oznojenoj koži bio je hladan. Nisu joj ostavile ni donje rublje, a da pokuša da oponaša Avijendinu opuštenost i da se kreće bez odeće u prisustvu drugih, nije joj moglo poći za rukom. „Dijelin", reče ona uznemireno, uvijajući se da bi bolje omotala ćebad oko sebe. Bio je to čudan poduhvat; osećala se isceđeno i prilično nesigurno. „I gardista. Da li su oni...?"
„Čovek nije pretrpeo ni ogrebotinu", progovori Ninaeva, istupivši iz senki koje su podrhtavale, i sama poput senke. Položila je ruku Elejni na čelo i zadovoljno promrmljala kada je utvrdila da je hladno. »Iscelila sam Dijelin. Mada će joj biti potrebno vremena da u potpunosti povrati snagu. Izgubila je dosta krvi. I ti si dobro. Za sada - mislila sam da dobijaš groznicu. To može da se desi iznenada kada si oslabljena."
„Dala ti je trave umesto da te Isceli", jetko reče Birgita sa stolice u podnožju kreveta. U mraku koji ih je okruživao, bila je samo sklupčano, preteče obličje.
„Ninaeva al’Mera je dovoljno mudra da zna šta ne može", rekla je Avijenda odmereno. Samo su njena bela bluza i blesak uglačanog srebra bili zaista vidljivi, nisko pored zida. Kao i obično, izabrala je pod radije nego stolicu. „Prepoznala je ukus dvokorena u čaju i nije znala kako da napravi tkanje protiv toga, tako da nije glupo pokušavala."
Ninaeva odsečno šmrknu. Bez sumnje je to bilo upućeno podjednako i Avijendinoj odbrani koliko i Birgitinoj kiselosti. Možda i više Avijendi. Ninaeva je, kao Ninaeva, više volela da bez naglašavanja propusti ono što nije znala i nije mogla. I u poslednje vreme je bila mnogo bodljikavija nego inače, kada je u pitanju bilo Lečenje. Otkada je postalo jasno da nekoliko Srodnica već nadmašuje njene veštine. „Trebalo je sama da ga prepoznaš, Elejna", rekla je ona oštro. „U svakom slučaju, zelentrava i kozojezik bi te možda uspavali, ali one su najviše za stomačne grčeve. Mislila sam da bi više volela san.“
Dohvativši ispod pokrivača kožne mešine s vrućom vodom i izbacivši ih na tepih da ne bi ponovo počela da se peče, Elejna zadrhta. Dani nakon što je Ronda Makura dala njoj i Ninaevi dvokoren bili su jad koji je pokušala da zaboravi. Kakve god bile trave koje joj je Ninaeva dala, nisu je oslabile više nego što bi joj to dvokoren uradio. Činilo joj se da može da hoda, dok god ne mora da hoda ili stoji predugo. I mogla je čisto da razmišlja. Kroz prozor se videla samo bleda mesečina. Koliko je noć već odmakla?
