Srce zime полностью

Goveđa supa je bila veoma dobra, malo začinjenija i vruća, a čaj je prijatno osvežavao, ali je nisu ostavili samu s njenim obrokom; baš se razmišljala da li da uzme malo kolačića, a onda dva puta napunila usta, kad u sobu ulete Dijelin kao vrtlog u zelenoj jahaćoj haljini, teško dišući. Spuštajući kašiku, Elejna je ponudi čajem pre nego što je shvatila da ima samo jednu šolju, koju je već koristila. No Dijelin odmahnu na ponudu, a na licu joj se stvori grimasa dok je frktala.

„Vojska je u Bremskoj šumi“, objavila je, „kao nijedna viđena od Aijelskog rata. Trgovac iz Novog Brema je jutros doneo vesti. Pouzdan čovek, Tormon, ilijanac, nije ulepšavao niti ukrašavao. Kaže da je na različitim mestima video Arafeljane, Kandorce i Šijenarce. Hiljade njih, sve zajedno. Desetine hiljada.” Srušivši se u jednu stolicu, hladila se mašući rukom. Lice joj je bilo rumeno kao da je trčala s novostima. „Šta za ime Svetlosti rade Krajišnici blizu granica Andora?”

„To je Rand, mogu da se kladim”, reče Elejna. Stiskajući vilicu, ispila je čaj i dopunila šolju. Njeno jutro je bilo zamorno, ali će je čaj oporaviti.

Dijelin je prestala da se hladi i uspravila se. „Ne misliš valjda da ih je on poslao? Misliš li? Da... ti pomognu?"

Ta mogućnost Elejni nije pala na pamet. Ponekad je žalila što je dozvolila starijoj ženi da sazna za njena osećanja prema Randu. „Ne mislim da je... mislim... toliko budalast."

Svetlosti, tako je umorna! Ponekad se Rand ponašao kao da je kralj sveta, ali svakako ne bi...ne bi... Ono što možda ne bi uradio polako je vetrilo.

Ponovo je stisla zube, i odjednom joj se oči raširiše dok je preko ruke zurila u šolju. Hladan, osvežavajući ukus. Pažljivo je spustila šolju, ili je pokušala. Promašila je celu tacnu i šolja pade pored, a čaj se prosu po podu. Čaj začinjen dvokorenom. Iako je znala da je beskorisno, otvorila se Izvoru, pokušala da se ispuni životom i radošću saidara, ali je isto tako mogla probati da uhvati vetar mrežom. Birgitina ljutnja je jenjala, još uvek negde u njenoj glavi. Mahnito je pokušala da podigne strah ili paniku. Glava kao da joj je bila napunjena vunom, i sve u njoj se zasitilo. Pomozi mi, Birgita!, pomislila je. Pomozi mi!

„Šta je?“, oštro upita Dijelin, oštro se naginjući napred. „Pomislila si na nešto i po tvom izrazu lica rekla bih da je užasavajuće."

Elejna trepnu ka njoj. Zaboravila je da je druga žena tu. „Idi!“, rekla je glupo, a zatim teško progutala ne bi li pročistila grlo. Njen jezik se i dalje činio dvaput veći. „Dovedi pomoć! Ja sam ... otrovana!" Objašnjavanje bi oduzelo previše vremena. „Iđi!“

Dijelin je zevala u nju, zaleđeno, onda skoči i zgrabi dršku noža.

Vrata se otvoriše i sluga oklevajući proviri unutra. Elejna oseti poplavu olakšanja. Dijelin je neće ubosti pred svedocima. Čovek ovlaži usne, prelazeći pogledom s jedne žene na drugu. Zatim je ušao. Iz pojasa je izvukao dug nož. Još dvojica u crveno-belim livrejama uđoše vadeći noževe.

Neću umreti kao mačka u vreći, pomisli Elejna ogorčeno. S naporom se odgurnula na noge. Kolena joj zaklecaše i morala je da se podupre rukom o sto, ali je iskoristila drugu da izvuče sopstveni bodež. Sečivo ukrašene oštrice bilo je dugo jedva koliko njena šaka, ali biće dovoljno. Mora biti; prstima nije osećala drveni balčak. Dete bi joj ga moglo oduzeti. Ne bez uzvraćanja, pomislila je. Bilo je kao da gura misao kroz sirup, ali je ipak bila odlučna. Ne bez borbe!

Čudno, izgledalo je da nije prošlo mnogo vremena. Dijelin se tek okrenula ka svojim pristalicama, a poslednji od njih je upravo zatvarao vrata za sobom.

„Ubice!" zaurlala je Dijelin. Digla je stolicu i bacila je ka čoveku. „Straža! Ubice! Straža!" Trojica su pokušala da izbegnu stolicu, ali je jedan bio prespor i oborila ga je s nogu. S povikom je posrnuo i oborio i čoveka do sebe. Drugi, vitak mladić velike glave i bistrih plavih očiju izbegao je napad i krenuo napred s nožem.

Dijelin se susrela s njim sekući i ubadajući nožem, ali se on izmicao kao lasica, lako izbegavajući napade. Njegov dugi nož zaseče i Dijelin pade unazad uz povik; jedna ruka joj je bila rasečena kod lakta. Poskočio je napred ubadajući i ona vrisnu klonuvši kao iscepana lutka. Prešao je preko nje i pošao ka Elejni.

Ništa nije postojalo za nju sem njega i noža u njegovoj ruci. Nije žurio. Te velike plave oči su je proučavale dok joj se sporo primicao. Naravno. Znao je da je Aes Sedai. Sigurno se pita da li je napitak delovao. Pokušala je da se uspravi, da blesne u odnosu na njega, da dobije nekoliko trenutaka na prevaru, ali on klimnu stežući nož. Da je išta mogla da uradi, dosad bi uradila. Nije bilo zadovoljstva na njegovom licu. Beše to samo čovek koji treba da obavi posao.

Odjednom je stao, zapanjeno zureći dole, u sebe. Elejna je takođe zurila. U stopu čelika koja mu je virila iz grudi. Krv mu je penušala na ustima dok je teško padao preko stočića.