Tornjevi ponoći полностью

„Ali već smo se sastali s njim!", pobuni se Borhnald. „Kazao si da hoćeš da vidiš one njegove oči, kao dokaz da je on Nakot Senke, i video si ih. Šta ti je još potrebno?"

Bajar potera svog konja bliže njemu. U poslednje vreme često se ponaša kao Galadov telohranitelj, pa reče: „Moj gospodaru kapetane zapovedniče, njemu se ne može verovati."

Galad klimnu glavom, pokazujući rov ispred sebe. „Mogao je da nas uništi ovim napadom."

„Saglasan sam s Bajarom", reče Borhnald. „Hoće da te izvuče na čistinu, a onda da te ubije kako bi nam skršio duh."

Galad lagano klimnu glavom. „To je moguće." Okrenu se da pogleda lorda kapetana Harneša, koji je projahao blizu njega. „Ako poginem, hoću da preuzmeš zapovedništvo i narediš juriš. Napadni bez milosti; u tom slučaju, povlačim naređenje da se izbegavaju Aes Sedai. Ubijte svakoga ko izgleda kao da usmerava. Neka to bude na prvom mestu. Lako je moguće da zapravo ne razumemo šta se ovde događa."

„Ali ti svejedno ideš?", upita Bornhald.

„Da", odgovori Galad. Pustio je Bornhalda i Bajara da ga navedu na bitku, ali sada se pitao da nije možda bio ishitren. Jeste video one oči i saslušao svedočanstva svoje Dece, a i onih koji su jahali sa Ajbarom. Delovalo mu je očigledno da treba napasti.

Ali Ajbara jeste u pravu. On je došao da se susretne s Galadom kada se to tražilo od njega. Možda postoji način da se spreči krvoproliće. Galad ne veruje u to, ali ako postoji makar nekakva prilika za to, onda je odlaganje sukoba ispravno. Jednostavna stvar.

Borhnald nije delovao kao da mu je drago zbog toga. Njegov bes na čoveka koji mu je ubio oca razumljiv je, ali ne može se dopustiti da to vodi Decu. „Ti možeš da pođeš sa mnom", kaza Galad, pa mamuznu konja. „To važi i za tebe, Dete Bajare. Lordovi kapetani bi trebalo da ostanu, raštrkani među ljudstvom, kako bi se izbeglo da nas Ajbara ostavi bez ikakvog vođstva."

Harneš pozdravi. Bornhald nevoljno pođe pored Galada, kao i Bajar, čije su oči buktale od divljeg žara ravnog Bornhaldovom besu. I jedan i drugi pretrpeli su poraz i taj Perin Ajbara im je povredio dostojanstvo. Galad je sa sobom poveo i pedesetoro Dece da mu služe kao straža. Jahali su u stroju iza njega.

Dok su oni stigli, paviljon je već podignut. Ravan i jednostavan, sastojao se od četiri stuba između kojih beše rasprostrto smeđe-sivo platno. Pod njim su bili mali četvrtasti sto i dve stolice.

Kada se Galad približio, Ajbara je ustao od stola; taj krupni čovek danas je bio u zelenom kaputu i smeđim pantalonama - dobrog kroja i od valjane tkanine, ali ipak je i jedno i drugo bilo veoma jednostavno - a za pojasom mu je bio onaj čekić. Odeća je delovala nekako prizemno. Ne, to nije čovek s dvora, već čovek kom je mesto na poljima i u šumama. Šumar koji je postao velmoža.

Dvojica Dvorečana stajala su u zadnjem delu paviljona, s moćnim dvorečanskim dugim lukovima u rukama. Za njih se priča da su od starine slobodni i nezavisni seljaci i stočari; stamen soj. A odabrali su tog Perina Ajbaru da ih predvodi.

Galad je hodao prema paviljonu, a Bajar i Borhnald su mu se pridružili, mada je ostalih pedeset vojnika i dalje bilo u sedlima.

Za razliku od prethodnog sastanka, sada su bile prisutne Aes Sedai - i to tri, koliko je on mogao da vidi. Jedna niska Kairhijenjanka; vitka žena prijatnog izgleda u jednostavnoj haljini; zdepasta žena čije brojne sitne pletenice govore da je verovatno iz Tarabona. Stajale su u društvu nekih Aijelki sa šalovima, koje je čuvala šačica Devica koplja. Pa, ti Aijeli su donekle potvrda Ajbarine tvrdnje da ga je poslao Ponovorođeni Zmaj.

Galad nehajno spusti šaku na jabuku mača, gledajući ostale u paviljonu.

A onda se zaledi. Zapanjujuće prelepa žena stajala je iza Ajbarine stolice. Ne, ne prelepa već - zadivljujuća. Bujna crna kosa padala joj je niz vrat; činilo se kao da blista. Bila je u crvenoj haljini, dovoljno tankoj da naglasi njene obline i dovoljno dubokog izreza da istakne bujna nedra.

I te oči. Tako tamne, s dugim i prelepim trepavicama. Kao da ga nešto... privlači prema njima. Zašto ta žena nije došla prošli put?

„Deluješ iznenađeno", kaza Ajbara sedajući. Glas mu je bio grub. „Gospa Prva je ovde prisutna na zapovest gospodara Zmaja, baš kao ja. Zar nisi primetio zastavu Majena kako se vijori nad mojom vojskom?"

„Ja..." Galad odsečno zatvori usta, pa se pokloni toj ženi. Berelajn Sur Pendrag Peron? Za nju se pričalo da je neverovatna lepotica, ali priče joj nisu bile ravne. Galad otrgnu pogled od nje i natera sebe da sedne naspram Ajbare. Mora da se usredsredi na svog neprijatelja.

Te zlatne oči onespokojavajuće su baš kao što se sećao. Tako je čudno gledati u njih. Da, taj čovek ne može da bude ništa drugo nego Nakot Senke. Zašto tako mnogo ljudi sledi jedno takvo stvorenje? Zašto ona sledi to stvorenje?