Tornjevi ponoći полностью

„Pa, u redu", odgovori mu Faila. „Ali molim te da u budućnosti makar razmisliš o tome da me upozoriš na ono što nameravaš."

„Hoću", kaza joj on, pa zevnu i leže. „Zapravo, to mi nije sinulo sve do poslednjeg trenutka."

Faila se jedva suzdrža da mu ne odbrusi. Makar je nešto dobro proisteklo iz tih pregovora. Gledala je Berelajn kada se ova upoznala s Damodredom i retko se dešavalo da vidi kako oči te žene onako jarko blistaju. Možda će Faila moći to nekako iskoristiti.

Ona spusti pogled. Perin je već tiho hrkao.

Perin shvati da sedi leđima oslonjen o nešto tvrdo i glatko. Previše tmurno, skoro zlo nebo vučjeg sna ključalo je i komešalo se iznad šume, koja se sastojala od mešavine jela, hrastova i kožolista.

On ustade, pa se okrenu da pogleda na šta se to naslanja. Ogromna čelična kula dizala se ka uzburkanom nebu. Suviše prava, zidova koji su izgledali kao da su iz jednog komada metala, kula je zračila potpuno neprirodno.

Kazao sam ti da je ovo mesto zlo, poslao mu je Skakač, odjednom sedeči pored Perina. Budalasto štene.

„Nisam došao ovde svojom voljom", pobuni se Perin. „Probudio sam se ovde.“

Um ti je previše usredsređen na to mesto, odgovorio mu je Skakač. Ili um jednog od onih s kojima si povezan.

„Met“, reče Perin, ne shvatajući kako to zna. Boje se nisu pojavile. Nikada se ne javljaju u vučjem snu.

Štene budalasto kao ti?

„Možda daleko budalastije.“

Skakač je odisao mirisom neverice, kao da nije voljan da poveruje da je tako nešto uopšte moguće. Dođi, posla mu vuk. Vratilo se.

„Šta se...“

Skakač nestade. Perin se namršti i pođe za njim. Sada je mogao da s lakoćom oseti miris mesta kuda je Skakač otišao. Pojaviše se na Džehanskom drumu, a Perin opet ugleda onaj čudni ljubičasti stakleni zid, kako seče put i pruža se visoko u vazduh i daleko u oba smera. Perin priđe jednom drvetu. Njegove gole grane kao da su bile zarobljene u staklu - nepomične.

Skakač je kružio u blizini. Već smo videli ovu stvar, poslao je. Davno, davno. Pre mnogo života.

„Šta je to?“

Ljudska stvar.

Skakačevo slanje sadržalo je mnoštvo zbunjujućih slika. Leteće i svetleče diskove. Nemoguće visoke građevine od čelika. Stvari iz Doba legendi? Skakač nije razumeo čemu su te stvari služile ništa više nego što razume čemu služe taljige ili sveća.

Perin se zagleda niz put. Taj deo Geldana nije mu bio poznat; mora da je to dalje prema Lugardu. Zid se pojavio na drugačijem mestu nego prošli put.

Perinu nešto sinu, pa pođe niz put, krećući se u skokovitim naletima. Nekoliko stotina koraka dalje osvrnu se i potvrdi svoje sumnje. Ono staklo nije obrazovalo zid, već ogromnu kupolu. Providna i s ljubičastim primesama, kao da se pružala ligama unaokolo.

Skakač se munjevito prenese pored njega. Moramo da pođemo.

„Ovde je, zar ne?“, upita Perin. Posegnu. Hrastova Plesačica, Žiška i Nesputani bili su blizu. Ispred njega, ispod kupole. Odgovorili su brzim slanjem kako love i bivaju lovljeni.

„Zašto ne pobegnu?“, upita Perin.

Skakač posla zbunjenost.

„Idem do njih“, reče Perin i učini napor volje da se premesti napred.

Ništa se nije desilo.

Perinu srce siđe u pete. Šta sad nije u redu? Pokuša ponovo, ovoga puta pokušavajući da pošalje sebe pred podnožje kupole.

Uspelo mu je. Stiže tamo za tren oka i ugleda kako se staklasta površina diže pred njim kao litica. Reč je o ovoj kupoli, pomislio je. Zaustavlja me. Odjednom shvati zašto mu vukovi šalju osećanja kao da su u klopci. Ne mogu da pobegnu.

Da li je, dakle, to svrha te kupole? Da zarobi vukove tako da bi Koljač mogao da ih ubije? Perin zareža, prilazeći sve do staklaste površine. Ne može da prođe kroz nju zamišljajući da je tamo, ali možda može da prođe služeći se prizemnijim sredstvima. Diže ruku, pa se pokoleba. Nije znao šta će mu dodirivanje te površine učiniti.

Vukovi poslaše slike čoveka u crnoj kožnoj odeći, sa strogim licem punim bora i osmehom na usnama dok odapinje strele. Miris mu je pogrešan, tako pogrešan. Takođe miriše na mrtve vukove.

Perin ne može da ih ostavi tu. Ništa više nego što je mogao da gazda Gila i ostale ostavi Belim plaštovima. Besneći na Koljača, dodirnu površinu kupole.

Mišići mu odjednom izgubiše svu snagu. Kao da su mu se pretvorili u pihtije, pa noge više nisu mogle da ga drže. Prostre se po zemlji. Stopalo mu je i dalje dodirivalo kupolu - prolazilo kroz nju. Kupola je izgledala kao da uopšte nije opipljiva.

Pluća mu više ne rade; preteško mu je da napuni grudi vazduhom. Ophrvan strahom, zamisli sebe negde drugde - ali nije mu uspelo. Zarobljen je, baš kao vukovi!

Sivo-srebrni blesak pojavi se pored njega. Ralje ga zgrabiše za rame. Kada ga Skakač otrgnu od ljubičaste kupole, Perin smesta oseti kako mu se snaga vraća, pa poče da se bori da dođe do vazduha.

Glupo štene, posla mu Skakač.