Tornjevi ponoći полностью

„Nije reč samo o njemu", odgovori Perin. „Moram da ispitam područje oko mog logora i oko logora Belih plaštova. Tamo se oseća nešto čudno u svetu jave. Moram da vidim ima li tamo nečeg neobičnog."

Neobičnog? Skakač mu posla sliku kupole.

„Verovatno je povezano." Deluje mu izvesno da su dve neobične stvari više od običnih slučajnosti.

Traži neki drugi put. Koljač je prejak za tebe.

Perin duboko udahnu. „Skakaču, u nekom trenutku ću morati da se suočim s njim."

Ne sada.

„Ne“, saglasi se Perin. „Ne sada. Sada vežbamo.“ Okrenu se ka vuku. „Kao što ćemo vežbati svake noći dok ne budem spreman."

Rodel Ituralde se okrenu na svom ležaju, vrata mokrog od znoja. Je li u Saldeji uvek tako vrelo i sparno? Zaželeo se svog doma i hladnih okeanskih povetaraca Bandar Ebana.

Stvari su mu delovale pogrešno. Zašto Nakot Senke ne napada? Stotine raznih mogućnosti prolazile su mu kroz misli. Da li oni to čekaju nove opsadne sprave? Traže šume kako bi te sprave napravili? Ili su se možda njihovi zapovednici zadovoljili opsadom? Čitav grad je opkoljen, ali tamo mora da ima dovoljno Troloka da ga pregaze.

Sad udaraju u bubnjeve. Po čitav dan. Dobovanje odzvanja nalik na otkucaje srca neke ogromne životinje, možda same Velike zmije koja kao da se obmotala oko grada.

Zora zarude. On je otišao na spavanje tek dobrano nakon ponoći. Darem - koji je zapovedao jutarnjom stražom - naredio je da Ituraldea ne diraju sve do podneva. Šator mu je bio u jednoj zasenjenoj niši u dvorištu. Hteo je da bude blizu zida i odbio je krevet. To je bilo glupo. Mada mu je ranijih godina običan ležaj sasvim odgovarao, on više nije mlad. Sutra će se premestiti.

Sada, u mislima se obratio samom sebi, spavaj.

To nije bilo tako lako. Onespokojila ga je optužba da je Zmajuzaklet. U Arad Domanu se borio za svog kralja, za nekoga u koga veruje. Sada se u jednoj stranoj zemlji bori za čoveka kojeg je video samo jednom. Sve zbog osećaja.

Svetlosti, što je vrelo. Znoj mu se slivao niz obraze i vrat ga je svrbeo. Ne bi trebalo da je tako vrelo tako rano ujutru. To nije prirodno. Oni spaljeni bubnjevi i dalje se čuju.

Uzdahnu i ustade iz svog ležaja mokrog od znoja. Noga ga je bolela. Boli ga već danima.

Omatoreo si, Rodele, pomislio je skidajući znojavo rublje i oblačeći novo. Udenuo je nogavice u visoke konjaničke čizme. Potom je obukao jednostavnu belu košulju s crnom dugmadi i na kraju sivi kaput, koji je zakopčao sve do grla.

Taman što je opasao pojas s mačem, napolju začu bat užurbanih koraka, pa šaputanje nakon njega. Taj razgovor se usijao, pa je on izašao napolje baš u trenutku kada je neko kazao: „Lord Ituralde će hteti da čuje!“

„Šta da čujem?“, upita Ituralde. Jedan dečak koji je služio kao glasnik raspravljao se s njegovim stražarima. Sva trojica se okrenuše da ga posramljeno pogledaju.

„Izvinjavam se, milostivi", kaza mu Konel. „Naloženo nam je da te pustimo da spavaš."

„Konele, čovek koji može da spava po ovoj vrućini mora da bude napola gušter", odgovori Ituralde. „Dete, o čemu je reč?"

„Gospodine, kapetan Joeli je na zidu", odgovori mladić. Ituralde ga prepozna - bio je s njim skoro od početka tog pohoda. „Kaže da bi trebalo da dođeš."

Ituralde klimnu. Dodirnu Konela po ruci. „Hvala ti što si pazio na mene, stari prijatelju, ali ove kosti nisu nejake koliko ti misliš."

Konel pocrvene i klimnu. Stražari pođoše za Ituraldeom kada on krenu preko dvorišta. Sunce se pojavilo. Mnogi njegovi vojnici bili su već budni. Previse njih. On nije jedini koji ne može da spava.

Kada se pope na vrh zida, dočeka ga onespokojavajući prizor. Na umirućem tlu hiljade i hiljade Troloka bilo je ulogoreno oko razbuktalih lomača. Ituralde nije želeo ni da razmišlja otkud drvo za sve te vatre. Nadao se da su svi obližnji seljaci poslušali poziv na povlačenje.

Joeli je stajao i držao se za grudobran, odmah pored čoveka u crnom kaputu. Dip Badar je bio najstariji po činu među Aša’manima koje mu je Al’Tor ostavio - jedan od trojice koji su na okovratnicima nosili i zmaja i mač. Andorac je bio ravnog lica i duge crne kose. Ituralde je ponekad čuo neke od tih ljudi u crnim kaputima kako mrmljaju sebi u bradu, ali ne i Dipa. On je delovao kao da u potpunosti vlada sobom.

Joeli je sve vreme krišom gledao Aša’mana; ni Ituralde se ne oseća lagodno u društvu muškaraca koji mogu da usmeravaju, ali oni su izvanredna alatka i nisu ga izneverili. On više voli da ga vodi iskustvo umesto glasina.

„Lorde Ituralde", obrati mu se Dip. Aša’mani nikad ne pozdravljaju Ituraldea, već samo Al’Tora.

„Šta je bilo?" upita Ituralde, šestareći pogledom preko troločkih hordi. Nije mu se činilo da se išta promenilo u vezi s njima otkad je otišao na spavanje.

„Tvoj čovek tvrdi da oseća nešto", odgovori Joeli. „Tamo."