Tornjevi ponoći полностью

„Lorde Ituralde, oni imaju usmerivače", kaza Dip. „Pretpostavljam da ih je šest, a možda i više. Reč je o muškarcima, pošto osećam Moć koju koriste. Rade nešto veoma moćno. Ako začkiljim ka najdaljim logorima, ponekad mi se čini da mogu da vidim tkanja, ali možda samo umišljam."

Ituralde opsova. „To su čekali."

„Šta?“, upita Joeli.

„Sa svojim Aša’manima..."

„To nisu Aša’mani" žustro se usprotivi Dip.

„Dobro, sa svojim usmerivačima oni mogu da sruše ovaj zid kao hrpu dečjih kockica, Joeli. Ono more Troloka će pokuljati unutra i ispuniti tvoje ulice."

„Ne dok sam ja živ“, odvrati Dip.

„Volim odlučnost kod vojnika, Dipe“, kaza mu Ituralde, „ali ti izgledaš iznureno koliko se ja osećam."

Dip ga ošinu pogledom. Oči su mu bile crvene od nedostatka sna, a stiskao je zube tako da su mu mišići na vratu i licu iskočili. On pogleda Ituraldea pravo u oči, a onda natera sebe da duboko udahne.

„U pravu si“, kaza Dip. „Ali ni ti ni ja ne možemo da učinimo ništa u vezi s tim.“ Diže ruku i učini nešto što Ituralde nije mogao da vidi. Nad šakom mu se pojavi blesak crvene svetlosti - znak koji je koristio da pozove ostale k sebi. „Kapetane, generale, pripremite svoje ljude. Neće proći još mnogo vremena. Ne mogu da drže toliku Moć bez... posledica."

Joeli klimnu, pa odjuri. Ituralde uhvati Dipa za ruku kako bi mu privukao pažnju.

„Vi Aša’mani previše ste važno vojno sredstvo da bismo vas izgubili", kaza Ituralde. „Zmaj vas je poslao ovamo da pomognete, a ne da poginete. Ako ovaj grad padne, hoću da pokupiš ostale i koliko god ranjenika možeš i da bežiš odavde. Razumeš li me, vojniče?"

„To se neće dopasti mnogim mojim ljudima."

„Ali ti znaš da je tako najbolje", primeti Ituralde. „Zar ne?"

Dip se pokoleba. „Da. U pravu si, kao što često jesi. Izvešću ih odavde." A onda mu se obrati tišim glasom. „Milostivi, ovo je beznadežan otpor. Šta god da se tamo dešava, biće smrtonosno. Mučno mi je što ovo kažem... ali ono što si rekao u vezi s mojim Aša’manima odnosi se i na tvoje vojnike. Hajde da bežimo." Reč „bežimo" izgovorio je s jedom i gorčinom.

„Saldejci neće otići s nama."

„Znam."

Ituralde razmisli o tome, pa naposletku odmahnu glavom. „Svaki dan koji provedemo zadržavajući ta čudovišta ovde znači da su ona jedan dan dalje od moje domovine. Ne, Dipe, ne mogu da idem. Ovo je i dalje najbolje mesto za borbu. Video si kako su ove zgrade utvrđene; možemo da izdržimo u njima još nekoliko dana, da se podelimo i zadržavamo onu vojsku."

„Onda moji Aša’mani mogu da ostanu i da pomognu."

„Sine, dobio si svoja naređenja. Izvršićeš ih. Jesi li razumeo?"

Dip odsečno zatvori usta, pa kratko klimnu. „Povešću..."

Ituralde nije čuo ostatak. Pogodio ih je tresak.

Nije ga osetio da dolazi. Jednog trenutka je stajao s Dipom, a sledećeg ležao iza grudobrana, dok je svet bio čudno nem oko njega. Glava mu je pucala od bola i kašljao je, prinoseći drhtavu ruku licu i onda otkrivajući da je krvavo. Nešto mu je u desnom oku; seva od bolova svaki put kada trepne. Zašto je sve tako tiho?

Okrenu se u stranu, opet kašljući, dok mu je desno oko bilo čvrsto zatvoreno a drugo suzilo. Zid se završavao svega nekoliko palaca od njega.

On zgranuto uzdahnu. Ogroman deo severnog zida jednostavno je nestao. On zastenja, osvrćući se da pogleda u drugom smeru. Dip je stajao pored njega...

Ituralde ugleda Aša’mana kako leži na šetalištu, krvave glave. Desna noga završavala mu se pokidanim mesom i slomljenom kosti iznad mesta gde bi trebalo da mu je koleno. Ituralde opsova i zatetura se napred i pade na kolena pored tog čoveka. Krv se slivala ispod Dipa, ali on se i dalje trzao. Živ.

Moram da dignem uzbunu...

Uzbunu? Taj prasak je sam po sebi dovoljna uzbuna. Iza zida, zgrade su srušene, smrvljene kamenjem koje se razletelo od rupe. Van zidina, Troloci su hrlili, noseći splavove da premoste jarak.

Ituralde skide Aša’manu opasač i njime mu priveza butinu. Ničeg drugog nije mogao da se seti. U glavi mu je još dobovalo od praska.

Grad je izgubljen... Svetlosti! Izgubljen je - tek tako.

Nečije ruke ga pridigoše. On se ošamućeno osvrnu. Konel; preživeo je prasak, mada mu je kaput sav iscepan. Odvukao je Ituraldea dok su dva vojnika nosila Dipa.

Naredni trenuci prođoše kao u magli. Ituralde se zatetura niz stepenište koje je vodilo do grudobrana, skoro se prosuvši na kaldrmu s visine od petnaest stopa. Samo su ga Konelove šake zadržale da ne padne. A onda... šator? Ogroman otvoreni šator? Ituralde trepnu. Bojno polje ne bi trebalo da je tako tiho.

Preplavi ga studen. Zavrišta. Zvuci mu navreše u uši i um. Vrištanje, kršenje kamena, glasanje truba, dobovanje bubnjeva. Umirući ljudi. Sve ga to pogodi odjednom, kao da mu je neko istrgnuo čepove iz ušiju.