Perin klimnu i Rovan Hurn ode da se uveri da je Galad oslobodio svoje zarobljenike. Perin priđe prednjem delu paviljona i stade tačno ispred Morgazine uzdignute stolice. Faila stade pored njega. Tu ga je čekala stolica, pa je seo. Nekoliko koraka levo od njega bilo je Morgazino postolje. S njegove desne strane ljudi su seli da prate suđenje. Leđima je bio okrenut svojoj vojsci.
Faila - mirišući zabrinuto i oprezno - sede pored njega. I drugi dođoše. Berelajn i Alijandra sele su blizu njega, praćene svojim stražarima; Aes Sedai i Mudre stajale su u pozadini, odbijajući da sednu. Poslednjih nekoliko stolica zauzeli su Dvorečani i neki od uglednijih izbeglica.
Naspram njih su seli zapovednici Belih plaštova, tačno ispred Faile i Perina. Na čelu si bili Bornhald i Bajar. Stolica je bilo tridesetak, verovatno iz Perinovih zaliha koje su Beli plaštovi prisvojili.
„Perine", obrati mu se Morgaza sa svog postolja. „Jesi li siguran da želiš da nastaviš sa ovim?"
„Jesam", odgovori on.
„U redu", odgovori ona, lica bezizražajnog - mada je mirisala kolebljivo. „Zvanično počinjem sa ovim suđenjem. Optuženi je Perin Ajbara, poznat kao Perin Zlatooki." Oklevala je. „Lord Dve Reke", dodade. „Galade, iznesi optužbe."
„Ima ih tri“, ustade Galad i reče. „Prve dve su nezakonito ubistvo Deteta Latina i nezakonito ubistvo Deteta Jamvika. Ajbara je takođe optužen za to da je Prijatelj Mraka i da je doveo Troloke u Dve Reke.“
Na tu poslednju optužbu začu se besan žamor Dvorečana. Ti Troloci su Perinu pobili porodicu.
Galad nastavi. „Poslednja optužba još ne može da se potvrdi, pošto su moji ljudi isterani iz Dve Reke pre nego što su stigli da prikupe dokaze. Što se prve dve optužbe tiče, Ajbara je več priznao svoju krivicu."
„Je li tako, lorde Ajbara?", upita Morgaza.
„Jesam ubio te ljude", odgovori Perin. „Ali to nije bilo ubistvo."
„Onda če to sud odrediti", zvanično kaza Morgaza. „I ovo je spor."
Morgaza je delovala potpuno drugačije od Majgdin. Da li ljudi očekuju da se Perin tako ponaša kada izlaze pred njega da im sudi? Morao je da prizna kako ona čitavom postupku daje izvesnu meru potrebne dostojanstvenosti. Napokon, suđenje se odvija u šatoru podignutom na livadi, a sudijska stolica uzdignuta je na, izgleda, naslagane sanduke preko kojih je prebačen čilim.
„Galade", reče Morgaza, „tvoji ljudi mogu da ispričaju svoje viđenje događaja."
Galad klimnu Bajaru. Ovaj ustade, a jedan drugi Beli plašt - potpuno ćelav mladić - priđe i pridruži mu se. Bornhald ostade da sedi.
„Milostiva", poče Bajar, „to se odigralo pre otprilike dve godine. U proleće. Koliko se sećam, neprirodno hladno proleće. Vraćali smo se s jednog važnog posla na koji smo pošli po zapovesti gospodara kapetana zapovednika i prolazili smo kroz divljinu središnjeg Andora. Nameravali smo da prenoćimo u napuštenom ogijerskom stedingu, u podnožju nečega što je nekada bio ogroman kip. Čovek pretpostavlja da je takvo mesto bezbedno."
Perin je dobro pamtio tu noć. Hladan istočni vetar duvao je preko njega i zanosio mu plašt dok je stajao pored jednog kladenca. Sećao se kako sunce nemo zamire na zapadu. Sećao se kako zuri u kladenac na sve slabijoj svetlosti, gledajući kako se površina vode mreška od vetra. U rukama je držao sekiru.
Ta prokleta sekira. Trebalo je da je tada baci. Elijas ga je ubedio da je zadrži.
„Kada smo stigli", nastavi Bajar, „otkrili smo da je logorsko mesto bilo skoro korišćeno. To nas je zabrinulo; malo ljudi zna za taj steding. Na osnovu toga što je bila iskopana jedna rupa za vatru, zaključili smo da tih tajanstvenih putnika nije bilo mnogo." Glas mu je bio odmeren, a opis postepen i pun pojedinosti. Perin nije tako pamtio tu noć. Ne, pamtio je pucketanje vatre, žiške koje su se besno rasule po vazduhu kada je Elijas sasuo sadržaj čajnika u vatru. Pamtio je žurna vučja slanja kako mu preplavljuju mozak i zbunjuju ga.
Zbog vučjeg opreza bilo mu je teško da razdvoji sebe od njih. Dobro je pamtio miris straha koji se širio od Egvene, a pamtio je i kako je nespretno zatezao kolan Belinog sedla. Sećao se stotina ljudi koji su mirisali pogrešno. Baš kao Beli plaštovi u paviljonu. Mirisali su kao bolesni vukovi, koji škljocaju zubima na sve što im se previše približi.
„Lord kapetan je bio zabrinut", nastavi Bajar. Očigledno nije hteo da pominje kapetanovo ime, možda da bi poštedeo Bornhalda patnje. Mladi kapetan Belih plaštova sedeo je potpuno ukočeno, zureći u Bajara kao da nema poverenja u sebe da može mirno gledati Perina. „Mislio je da su logor možda koristili razbojnici. Ko bi inače ugasio vatru i nestao čim se neko približi? Onda smo ugledali prvog vuka."
Krijući se, sva zadihana, Egvena se zgrčila pored njega u mraku. Miris dima od logorske vatre dizao se i s njene i s njegove odeće. Bela je disala u tami. Sećao se kako ih je zaklanjala ogromna kamena šaka, šaka kipa Artura Hokvinga, koja je davno s njega otpala.
Bes i zabrinutost. Slike ljudi u belom sa zapaljenim lučama. Vetar koji zavija kroz drveće.
