Veliki lov полностью

„Svetlosti, muka mi je već da slušam o Velikoj igri. Ne želim da je igram. Ne želim da budem bilo kakav njen deo.“ Loijal je ćutke išao kraj njega. „Znam“, napokon reče Rand. „Misle da sam plemić, a u Kairhijenu su čak i strani plemići deo Igre. Da samo nikada nisam obukao ovaj kaput.“ Moiraina, ogorčeno pomisli. I dalje mi pravi nevolje. Ali skoro istog trena, mada nevoljno, priznade sebi kako ona teško može biti kriva za ovo. Uvek je bilo nekog razloga da se pretvara kako je ono što nije. Najpre da bi Hurin bio raspoložen, a onda u pokušajima da zadivi Selenu. Nakon Selene, kao da više nije bilo izlaza iz toga. Koraci mu usporiše, sve dok se ne zaustavi. „Kada me je Moiraina pustila, mislio sam da će sve ponovo biti jednostavno." Čak i sa saidinom u tvojoj glavi? „Svetlosti, šta ne bih dao da sve ponovo bude jednostavno.“

„Ta’veren“, poče Loijal.

„Ni o tome ne želim da slušam.“ Rand krenu brzo kao i ranije. „Samo želim da dam Metu onaj bodež, a Ingtaru Rog.“ A šta onda? Da poludim? Da umrem? Ako umrem pre no što poludim, barem nikog drugog neću povrediti. Alija ne želim da umrem. Lan može da priča koliko god hoće o Vraćanju mača u kanije, ali ja sam čobanin – ne Zaštitnik. „Kad bih samo uspeo da ga ne dodirujem“, promrmlja, „možda bih mogao... Ovin je skoro uspeo.“

„Molim, Rande? Nisam te čuo.“

„Ništa“, umorno odgovori Rand. „Želeo bih da Ingtar stigne. I Met i Perin.“

Neko vreme ćutke su hodali. Rand je bio obuzet mislima. Tomov nećak izdržao je skoro tri godine tako što je usmeravao samo kad je morao. Ako je Ovin uspeo da ograniči svoje usmeravanje, možda je moguće uopšte ne usmeravati, ma koliko saidin bio zavodljiv.

„Rande“, reče Loijal, „vidi se vatra pred nama.“

Rand se otarasi svojih neželjenih misli i namršteno pogleda ka gradu. Debeli stub crnog dima dizao se iznad krovova. Nije mogao da vidi šta mu je bilo u osnovi, ali bio je preblizu gostionice.

„Prijatelji Mraka“, reče gledajući dim. „Troloci ne mogu da uđu unutar zidina a da ih ne primete. Ali Prijatelji Mraka... Hurin!“ Potrča. Loijal je s lakoćom držao korak s njim.

Što su se više približavali, to je bio sve sigurniji, sve dok nisu zašli za poslednji ugao kamene terase i videli Branitelja Zmajevog zida. Dim je kuljao iz gornjih prozora, a vatra suktala kroz krov. Ispred gostionice se okupila gomila. Kual je, vičući i skačući, naređivao ljudima koji su iznosili nameštaj na ulicu. Dvostruki red ljudi dodavao je kofe pune vode od bunara dalje niz ulicu i iznosio prazne. Većina ljudi samo je stajala i gledala; novi stub plamena buknu kroz krov, a oni izustiše aaaah.

Rand se kroz gužvu probi do gostioničara. „Gde je Hurin?“

„Pažljivo s tim stolom!“, viknu Kual. „Nemojte da ga ogrebete!“ Pogleda Randa i trepnu. Lice mu beše garavo. „Moj lorde? Ko? Tvoj sluga? Ne sećam se da sam ga video, moj lorde. Nema sumnje da je izašao. Nemoj da ispustiš te svećnjake, budalo! Od srebra su!“ Kual odjuri da se dere na ljude koji su iznosili stvari iz gostionice.

„Hurin ne bi izašao“, kaza Loijal. „Ne bi ostavio...“ Osvrnu se oko sebe i ne doreče. Nekim posmatračima Ogijer je, izgleda, bio zanimljiviji od požara.

„Znam“, odgovori Rand i jurnu u gostionicu.

Trpezarija nije izgledala kao da zgrada gori. Dvostruki red ljudi pružao se uz stepenište; jedni su dodavali vedra, a drugi su žurili da iznesu ono što je ostalo od nameštaja, ali dole nije bilo ništa više dima no kad bi nešto zagorelo u kuhinji. Na stepenicama, uz koje Rand jurnu, postajao je gušći. On je kašljući trčao.

Red se završavao pre drugog sprata. Ljudi su s pola stepeništa bacali vodu u hodnik ispunjen dimom. Plamenovi koji su igrali po zidovima treperili su crveno kroz crni dim.

Jedan čovek zgrabi Randa za ruku. „Ne možeš gore, moj lorde. Iznad ove tačke sve je izgubljeno. Ogijeru, ti mu reci.“

Rand tada prvi put shvati da je Loijal pošao za njim. „Vrati se, Loijale. Ja ću ga izvesti.“

„Ne možeš da nosiš i Hurina i kovčeg, Rande.“ Ogijer slegnu ramenima. „Sem toga, neću da ostavim moje knjige da izgore.“

„Onda se sagni. Gledaj da budeš ispod dima.“ Rand se na stepeništu spusti na sve četiri i tako pređe ostatak puta. Blizu poda vazduh je bio čistiji. Rand je i dalje kašljao, ali mogao je da diše. Samo što je i sam vazduh usijan. Nije mogao dovoljno da se nadiše kroz nos. Disao je na usta, osetivši kako mu se jezik suši.

Nešto vode koju su ljudi prosipali pade na njega. Bio je mokar do gole kože. Hladnoća mu je predstavljala samo trenutno olakšanje. Vrelina se vrati istog trena.