Veliki lov полностью

Vrata Hurinove sobe još se nisu zapalila, ali već su bila dovoljno vrela da mu tek iz drugog pokušaja uspe da ih otvori. Prvo što je video bio je Hurin ispružen po podu. Rand dopuza do njuškala i podiže ga. Na glavi mu je bila čvoruga veličine šljive.

Hurin otvori oči. Pogled mu je bio neusredsređen. „Lorde Rande?“, nejasno promrmlja. „...kucanje na vrata... mislio još poziva...“ Oči mu se prevrnuše. Rand mu potraži puls, i oseti olakšanje kada ga nađe.

„Rande...“, prokašlja Loijal. Bio je pored svog kreveta. Prekrivač je bio zadignut, otkrivajući gole daske ispod ležaja. Kovčeg je nestao.

Iznad njih, tavanica zaškripa, a upaljeni komadi drveta sručiše se na pod.

Rand reče: „Uzmi svoje knjige. Ja ću Hurina. Požuri.“ Poče da diže mlitavo njuškalo preko ramena, ali Loijal mu uze Hurina.

„Knjige će morati da gore, Rande. Ne možeš da ga nosiš i da puziš, a ako ustaneš, nećeš ni stići do stepeništa.“ Ogijer prebaci Hurina na svoja široka leđa. Njuškalove ruke i noge visile su niz Loijalovo telo. Tavanica glasno puče. „Moramo da požurimo, Rande.“

„Idi, Loijale. Kreni, a ja ću za tobom.“

Ogijer otpuza u hodnik sa svojim teretom, a Rand pođe za njim. A onda stade zagledavši se ka vratima koja su tu sobu povezivala s njegovom. Barjak je i dalje bio tamo. Barjak Zmaja. Neka izgori, pomisli. U odgovor mu dođe misao, kao da je čuo Moirainu kako govori. Zivot ti može zavisiti od njega. I dalje pokušava da me upotrebi. Život ti može zavisiti od njega. Aes Sedai nikada ne lažu.

Zagunđavši, zakotrlja se po podu i nogom otvori vrata svoje sobe.

Bila je sva u plamenu. Krevet je bio lomača, a oganj je već zahvatio pod. Preko toga neće biti puzanja. Rand ustade i poguren utrča u sobu. Trzao se zbog vreline, kašljući i gušeći se. Para se dizala s njegovog mokrog kaputa. Jedna strana ormara već je gorela. On otvori vrata. Bisage su mu bile unutra, još bezbedne od vatre. Na jednoj strani bio je barjak Lijusa Terina Telamona. Drvena kutija za flautu bila je pored njih. Na trenutak je oklevao. Još mogu da ga ostavim da gori.

Tavanica nad njim zaječa. On zgrabi bisage i kutiju s flautom i baci se prema vratima, dočekavši se na kolena dok su razbuktale grede padale tamo gde je maločas stajao. Cimajući svoj teret za sobom, Rand otpuza u hodnik. Pod se tresao dok je još greda padalo.

Kada stiže do stepenica, vide da su ljudi s vedrima otišli. Skoro se smandrljao niz stepenište do sledećeg sprata, a onda se digao i potrčao kroz praznu zgradu i konačno izjurio na ulicu. Posmatrači su ga zaprepašćeno gledali. Lice mu je bilo garavo, a kaput pokriven čađu. Otetura se preko ulice, do Loijala koji je prislonio Hurina na zid jedne kuće. Neka žena iz gomile brisala je parčetom tkanine Hurinovo lice, ali oči mu i dalje behu zatvorene, a dah isprekidan.

„Ima li Mudrosti u blizini?“, brzo upita Rand. „Potrebna mu je pomoć.“ Žena ga belo pogleda, a on pokuša da se seti drugih imena koja je čuo za žene koje bi u Dve Reke bile Mudrosti. „Mudra žena? Žena koju zovete Majka nekako? Žena koja se razume u bilje i lečenje?“

„Ja sam Čitač, ako na to misliš“, odgovori žena, „ali jedino što znam da uradim za ovog čoveka jeste da se postaram da mu bude udobno. Bojim se da mu je nešto polomljeno u glavi.“

„Rande! To jesi ti!“

Rand zapanjeno pogleda. Bio je to Met.

Vodio je konja kroz gomilu, a preko leđa mu je bio prebačen luk. Met, lica prebledelog i upalog, ali ipak Met, koji se cerio, mada slabašno. A iza njega dođe Perin. Žute oči presijavale su mu se na vatri i privlačile pažnju koliko i požar. I Ingtar sjaha. Nosio je kaput visokog okovratnika umesto oklopa, ali i dalje mu je balčak mača virio iznad ramena.

Rand oseti kako počinje da se trese. „Prekasno je“, kaza im. „Prekasno ste stigli.“ A onda sede na ulicu i poče da se smeje.

Rand nije znao da je i Verin tu sve dok mu Aes Sedai dlanovima nije obuhvatila lice. Na trenutak je video brigu u njenom izrazu, možda čak i strah, a onda iznenada oseti kao da ga je neko polio hladnom vodom. Nije osećao vlagu već hladnoću. Najednom se strese i presta da se smeje. Ostavila ga je i klekla kraj Hurina. Čitač ju je pažljivo posmatrala. Kao i Rand. Šta ona traži ovde? Kao da ne znam.

„Gde si nestao?“, promuklo upita Met. „Svi ste samo nestali, a sada ste u Kairhijenu, i to pre nas. Loijale?“ Ogijer nesigurno slegnu ramenima i odmeri gomilu, dok su mu se uši trzale. Polovina ljudi okrenula se od požara da gleda pridošlice. Neki su se čak primakli bliže da prisluškuju.

Rand pusti Perina da mu pomogne da ustane. „Kako ste pronašli gostionicu?“ Pogledao je u Verin, koja je klečala sa šakama na njuškalovoj glavi. „Ona?“