Nastavio je da se kreće, da bi izbegao razgovor s plemićima. Bilo je mnogo drugih soba i sve su bile ispunjene lordovima i gospama. U svima je bilo izvođača: tri zabavljača sa svojim plaštovima, još žonglera i akrobata, muzičari koji su svirali flaute, biterne, dulčimere i laute, kao i pet različitih vrsta violina, šest vrsta rogova, pravih ili jednom i dvaput uvijenih, i deset vrsta bubnjeva – od najmanjih do najvećih. Pogleda još jednom svirače na rogovima, one s kružnim rogovima, ali svi instrumenti bili su od običnog mesinga.
Bio je tu čak i bard u srebrom ukrašenim tairenskim čizmama i žutom kaputu. Šetao se kroz sobe svirajući harfu i ponekad se zaustavljajući da deklamuje u Visokom pojanju. Prezrivo je gledao zabavljače i nije se zadržavao u sobama gde su oni bili, ali Rand nije video neke razlike među njima, izuzev odeće.
Iznenada, pored Randa se stvori Bartanes. Livrejisani sluga smesta je uz poklon prišao noseći srebrni poslužavnik. Bartanes uze stakleni pehar vina. Hodajući unazad pred njima, i dalje u naklonu, sluga je držao poslužavnik prema Randu sve dok on ne odmahnu glavom, a onda se sluga izgubi u gomili.
„Deluješ kao da ne možeš da se skrasiš“, otpivši vino reče Bartanes. „Volim da šetam.“ Rand se pitao kako da posluša Verinin savet. Seti se šta je rekla o njegovoj poseti Amirlin. Poprimi položaj
„Mnogo prijatelja“, složi se Bartanes. „Možeš da ispričaš Galdrijanu koliko ih je, i ko su oni. Neka od tih imena mogla bi ga iznenaditi.“
„Nikada nisam upoznao kralja, lorde Bartanese, a pretpostavljam da nikad ni neću.“
„Naravno. Samo si se zadesio u onoj mrvici od sela. Nisi proveravao kako napreduje iskopavanje one statue. To je veliki poduhvat.“
„Da.“ Ponovo poče da razmišlja o Verin, poželevši da mu je dala neki savet kako da razgovara s čovekom koji je već ubeđen da ga laže. Bez razmišljanja dodade: „Opasno je petljati se sa stvarima iz Doba legendi ako ne znaš šta radiš.“
Bartanes se zamišljeno zagleda u svoje vino, kao da je Rand rekao nešto veoma značajno. „Hoćeš li da kažeš da ne podržavaš Galdrijana u tome?“, upita naposletku.
„Rekoh ti da nikada nisam upoznao kralja.“
„Da, naravno. Nisam znao da su Andorci tako dobri u Velikoj igri. Ne viđamo mnogo vas u Kairhijenu.“
Rand duboko udahnu suzdržavajući se da mu ne odbrusi gnevno kako ne igra njihovu Igru. „Na reci ima mnoštvo barki sa žitom iz Andora.“
„Trgovci i prodavci. Koga je briga za njih? Važni su koliko i bube na lišću.“ Bartanesov glas sadržao je podjednak prezir za bube koliko i za trgovce, ali ponovo se namrštio, kao da je Rand nešto nagovestio. „Malo muškaraca putuje u društvu Aes Sedai. Ti mi se činiš premlad da bi bio Zaštitnik. Pretpostavljam da je lord Ingtar Zaštitnik Verin Sedai?“
„Mi smo ono što smo rekli da smo“, kaza Rand i lice mu se zgrči.
Bartanes je sada skoro otvoreno proučavao Randovo lice. „Mlad. Premlad da bi imao sečivo s čapljom.“
„Nemam ni godinu dana“, ne razmišljajući odgovori Rand, i smesta požele da može te reči da povuče. Njemu je to zvučalo budalasto, ali Verin mu je rekla da se ponaša kao kod Amirlin Tron, a Lan mu je rekao da tako govori. Stanovnici Krajina imendanom su smatrali dan kada su dobili mač.
„Tako dakle. Andorac, ali obuku dobio u Krajinama. Ili te je, možda, obučavao Zaštitnik?“ Bartanes skupi oči proučavajući Randa. „Ako sam dobro shvatio, Morgaza ima samo jednog sina. Zove se Gavin, kako sam čuo. Mora da si njegovih godina.“
„Upoznao sam ga“, oprezno reče Rand.
„Te oči. Ta kosa. Čuo sam da kraljevska loza Andora ima skoro aijelsku kosu i oči.“
Rand se spotače, iako je pod bio od glatkog mermera. „Ja nisam Aijel, lorde Bartanese. A nisam ni od kraljevske loze.“
„Kako kažeš. Pružio si mi mnogo toga za razmišljanje. Verujem da ćemo moći da nađemo zajedničko tlo kada ponovo budemo razgovarali.“ Bartanes klimnu i diže čašu u mali pozdrav, a onda se okrenu da razgovara s jednim sedokosim čovekom koji je imao mnogo raznobojnih pruga na kaputu.
