Veliki lov полностью

Hurin pocrvene. „Pa, što se toga tiče...“ Pogledao je niz hodnik prema buci. Izgledao je kao da želi da pljune. „Svi se pretvaraju da su pristojni, ali... Lorde Rande, svi do jednog govore kako su odani svom gospodaru ili gospodarici, ali svi nagoveštavaju kako su voljni da prodaju ono što znaju ili što su čuli. A kada popiju nekoliko pića, reći će ti, sve šapatom na uvce, o lordovima i gospama koje služe takve stvari od kojih bi ti se kosa nakostrešila. Znam da su Kairhijenjani, ali nikada nisam čuo za takvo šta.“

„Uskoro ćemo otići odavde, Hurine.“ Rand se nadao da je to istina. „Gde je taj vrt?“ Hurin skrenu u jedan poprečni hodnik koji je vodio ka zadnjem delu zamka. „Jesi li već doveo Ingtara i ostale?“

Njuškalo odmahnu glavom. „Lord Ingtar je dopustio da ga šest ili sedam takozvanih gospi satera u ćošak. Nisam mogao dovoljno da se približim da razgovaram s njim. A Verin Sedai je s Bartanesom. Kada sam se približio, tako me je pogledala da nisam ni pokušao da joj kažem.“

U tom trenutku zađoše za još jedan ugao i ugledaše Loijala i Meta. Ogijer je bio pomalo poguren zbog niže tavanice.

Osmeh ozari Loijalovo lice. „Tu si. Rande, nikada mi nije bilo toliko drago da pobegnem od nekoga kao od onih ljudi gore. Stalno su me pitali da li se Ogijeri vraćaju i da li je Galdrijan pristao da plati ono što duguje. Izgleda da je razlog odlaska ogijerskih zidara to što je Galdrijan prestao da ih plaća, izuzev obećanjima. Pričao sam im da ništa o tome ne znam, ali pola njih je, izgleda, mislilo da lažem, a druga polovina da nešto nagoveštavam.“

„Uskoro ćemo otići odavde“, uveri ga Rand. „Mete, jesi li dobro?“ Lice njegovog prijatelja beše upalo još više no što se sećao, a jagodice su mu se još više isticale.

„Dobro sam“, progunđa Met, „ali ja svakako nisam imao problema da napustim druge sluge. Oni koji nisu pitali da li me to izgladnjuješ mislili su da sam bolestan i nisu hteli da mi se suviše približe.“

„Jesi li osetio bodež?“, upita Rand.

Met natmureno odmahnu glavom. „Jedino što sam ja osetio jeste da me neko stalno gleda. Ovi ljudi se šunjaju kao Seni. Nek sam spaljen ako nisam skoro iskočio iz sopstvene kože kada mi je Hurin rekao da je pronašao trag Prijatelja Mraka. Rande, uopšte ga ne osećam, a prošao sam ovu prokletu zgradu od krovnih greda do podruma.“

„To ne znači da nije ovde, Mete. Sećaš se da sam ga stavio u kovčeg s Rogom. Možda zbog toga ne možeš da ga osetiš. Mislim da Fejn ne zna kako da ga otvori, ili ne bi vukao toliku težinu kada je pobegao iz Fal Dare. Čak ni toliko zlato nije važno naspram Roga Valera. Kada pronađemo Rog, pronaći ćemo i bodež. Videćeš.“

„Sve dok više ne moram da se pretvaram kako sam tvoj sluga“, promrmlja Met. „Sve dok ne poludiš...“ Iskrivi usta i ućuta.

„Rand nije lud, Mete“, reče mu Loijal. „Kairhijenjani ga nikada ne bi pustili ovamo da nije lord. Oni su ludi.“

„Nisam lud“, oštro kaza Rand. „Ne još. Hurine, pokaži mi taj vrt.“

„Ovuda, lorde Rande.“

Izašli su kroz jedna mala vrata. Rand je morao da se sagne da bi prošao, a Loijal da čučne i pogrbi ramena. S prozora je dopiralo taman dovoljno svetla da Rand razazna staze od cigala između četvrtastih leja cveća. Kroz tamu su se nazirale senke konjušnica i drugih pomoćnih zgrada. Povremeno bi se čula muzika, od slugu dole, ili od onih koji su zabavljali njihove gospodare gore.

Hurin ih je vodio stazama sve dok više nikakva svetlost iz zamka nije dopirala do njih, pa su morali da idu po mesečini. Njihove čizme tiho su gazile ciglu. Zbunje koje bi danju bilo okićeno cvećem sada je u mraku ličilo na neobične grbe. Rand dodirnu mač. Pazio je da ne zadržava predugo pogled na jednom mestu. Stotinu Troloka moglo je neprimećeno da se krije oko njih. Znao je da bi Hurin namirisao Troloke da su tu, ali to nije mnogo pomagalo. Ako je Bartanes Prijatelj Mraka, onda su to takođe barem neki od njegovih slugu i stražara, a Hurin nije uvek mogao da namiriše Prijatelja Mraka. Ako ih Prijatelji Mraka zaskoče u tami, to ne bi bilo mnogo bolje od Troloka.

„Tamo, lorde Rande“, šapnu Hurin pokazujući.

Kameni zid pred njima, ne mnogo viši od Loijala, činio je kvadrat stranice duge možda pedeset koraka. Rand u mraku nije mogao biti siguran, ali izgledalo je kao da su se vrtovi pružali i posle tog zida. Pitao se zašto je Bartanes napravio ozidani branik usred svojih vrtova. Iznad zidova nije se video krov. Zašto bi otišli i ostali tamo?

Loijal se nagnu i šapnu Randu: „Rekao sam ti da je sve ovo nekada bilo ogijerski gaj. Rande, iza tog zida je Kapija. Osećam je.“

Rand ču kako Met očajno uzdahnu. „Ne možemo da odustanemo, Mete“, kaza mu.

„Ne odustajem. Samo imam dovoljno mozga da ne želim da ponovo hodam Putevima.“