Veliki lov полностью

„Možda ćemo morati“, reče mu Rand. „Idi pronađi Ingtara i Verin. Pazi da budete nasamo – ne zanima me kako – i reci im da mislim kako je Fejn odneo Rog kroz Kapiju. Samo pazi da te neko drugi ne čuje. I zapamti da šepaš; trebalo bi da si nezgodno pao.“ Čudio se što je čak i Fejn rizikovao da ide Putevima, ali to je izgleda bio jedini odgovor. Ne biproveli čitav dan i noć čućeći tamo, bez krova nad glavom.

Met se duboko pokloni, ali glas mu je bio pun zajedljivosti. „Smesta, moj lorde. Kako moj lord želi. Da ponesem tvoj barjak, moj lorde?“ Pođe nazad ka zamku. Njegovo gunđanje bilo je sve slabije. „Sada treba i da ćopam. Sledeće će biti da mi je slomljena šija ili...“

„Samo je zabrinut zbog bodeža, Rande“, reče Loijal.

„Znam“, odgovori Rand. Ali koliko će proći pre no što nekome i nehotice kaže šta sam? Nije verovao da bi ga Met namerno izdao; barem je toliko ostalo od njihovog prijateljstva. „Loijale, podigni me da pogledam preko zida.“

„Rande, ako su Prijatelji Mraka...“

„Nisu. Podigni me, Loijale.“

Njih trojica približiše se zidu, a Loijal načini lopovske lestvice da se Rand popne. Ogijer s lakoćom podiže njegovu težinu, uzdigavši Randa taman toliko da proviri preko zida.

Mesečina je bila slaba, a skoro sve je bilo u senci, ali izgledalo je da unutar zidom opasanog prostora nema ni cveća niti žbunja. Bila je tu samo jedna klupa od bledog mermera, postavljena tako da neko može da sedne na nju i gleda u ono što je, nalik na ogromnu uspravljenu ploču, stajalo u sredini tog prostora.

Rand se izvuče na zid. Loijal tiho zašišta i zgrabi ga za nogu, ali on se otrže i preturi preko zida, i nađe se unutra. Pod nogama mu je bila niska trava; nejasno pomisli da Bartanes u najmanju ruku ovde pušta ovce. Zagledavši se u senovitu kamenu ploču, Kapiju, iznenadi se kada iza sebe začu zvuk čizama.

Hurin se diže na noge, tresući prašinu sa sebe. „Moraš biti oprezniji, lorde Rande. Ovde se mogao sakriti bilo ko. Ili bilo šta.“ Zagleda se u mrak unutar zidova, hvatajući se za pojas kao da traži kratki mač i mačolomac koje je morao da ostavi u gostionici; u Kairhijenu sluge nisu nosile oružje. „Skoči u rupu bez gledanja, i svaki put u njoj će biti zmija.“

„Ti bi ih osetio“, odgovori Rand.

„Možda.“ Njuškalo duboko udahnu. „Ali ja samo mogu da namirišem ono što su učinili, ne ono što nameravaju.“

Začu se neko grebanje iznad Randa, a onda se i Loijal spusti niza zid. Ogijer nije morao ni da ispruži ruke do kraja pre no što mu stopala dotakoše tlo. „Brzoplet“, promrmlja. „Vi ljudi uvek ste tako brzopleti. A sada sam zbog tebe i ja počeo. Starešina Haman će me prekoriti, a moja majka...“ Lice mu je bilo u senci, ali Rand beše siguran da snažno trza ušima. „Rande, ako ne počneš malo da paziš, uvalićeš me u nevolju.“

Rand priđe Kapiji, pa je obiđe. Čak i izbliza, ličila je samo na debelu kamenu ploču višu od njega. Pozadina joj je bila glatka i hladna na dodir – samo je brzo prešao rukom preko nje – ali prednju stranu isklesala je ruka umetnika. Pokrivali su je loza, lišće i cveće. Bili su tako vešto načinjeni da su na slaboj mesečini delovali skoro stvarno. Opipa tlo ispred nje; trava je bila delimično počupana u dva polukruga, kao što bi to bilo prilikom otvaranja dvokrilne kapije. „Je li to Kapija?“, nesigurno upita Hurin. „Čuo sam za njih, naravno, ali...“ Onjuši vazduh. „Trag ide pravo do nje i staje, lorde Rande. Kako ćemo sada da ih pratimo? Čuo sam da ako prođeš kroz Kapiju, izađeš lud, ako uopšte i izađeš.“

„To se može uraditi, Hurine. Ja sam to uradio, i Loijal, Met i Perin.“ Rand nije skidao pogled s kamenih listova. Znao je da je među njima bio jedan ni nalik na ostale. Trostruki list čuvene Avendesore, Drveta života. Dodirnu ga. „Kladim se da bi mogao da namirišeš njihov trag na Putevima. Možemo da ih pratimo kuda god da odu.“ Ne bi škodilo ni dokazati sebi kako je u stanju da zakorači kroz Kapiju. „Dokazaću ti.“ Ču kako Hurin zaječa. List je bio isklesan od kamena, baš kao i ostali, ali s lakoćom ga je uzeo u ruku. I Loijal zaječa.

Tog trenutka iluzija biljaka posta stvarnost. Kameno lišće kao da je poigravalo na povetarcu, cveće kao da je čak i u mraku imalo boju. Niz središte te gomile pojavi se linija, i dve polovine ploče lagano počeše da se otvaraju ka Randu. On zakorači unazad da bi im dao prostora. Nije video drugu stranu ozidanog kvadrata, ali nije video ni tamni srebrni odsjaj koga se sećao. Prostor između dva krila kapije koja se otvarala bio je toliko crn da je naspram njega noć delovala bleđe. Crnilo nalik na katran poče da curi između dva krila.

Rand uz uzvik odskoči, ispustivši list Avendesore, a Loijal povika: Mahin Sin. Crni vetar.“