Veliki lov полностью

Zvuk vetra ispuni im uši; trava se zatalasa prema zidovima, a kovitlaci prašine ispuniše vazduh. A u vetru kao da je hiljadu poludelih glasova pojalo, deset hiljada, preklapajući se, gušeći jedni druge. Rand je razaznavao neke od njih, mada se trudio da to ne čini... krv, tako slatka, tako slatko piti krv, krv koja kaplje, kaplje, tako crvena kaplje; lepe oči, dobre oči, ja nemam oči, iščupam ti oči; smrvim ti kosti, polomim ti kosti u mesu, isišem ti srš dok vrištiš; vrištanje, vrištanje, pevanje vrištanja, pevaj svoje vrištanje... A najgore od svega, prošaptana nit koja je sve to povezivala: Al’Tor. Al’Tor. Al’Tor.

Rand otkri prazninu oko sebe i prihvati je ne obraćajući pažnju na zamamni, mučni sjaj saidina, tik s one strane vida. Najveća od svih opasnosti na Putevima bio je Crni vetar, koji je otimao duše onih koje bi ubio, a one koje bi ostavio u životu činio ludim, ali Mahin Šin bio je deo Puteva; nije mogao da ih napusti. Samo što je sada curio u noć. I što je Crni vetar uzvikivao njegovo ime.

Kapija nije još bila potpuno otvorena. Ako bi samo mogli da vrate list Avendesore... Vide Loijala kako baulja na rukama i nogama, tražeći po travi.

Saidin ga ispuni. Osećao se kao da mu se kosti tresu, osećao je crveno usijanje, ledeno hladni tok Jedne moći. Osećao se odista živ kao što to nikada nije bio bez njega, osećao je kao ulje glatku pogan... Ne! Ćutke vrisnu sam na sebe izvan praznine: Dolazi po tebe! Sve će nas pobiti! Sve to baci ka crnoj izbočini, koja je sada bila čitav hvat van Kapije. Nije znao šta je to ka njoj bacio, niti kako, ali u srcu te tame rascveta se bleštava fontana svetlosti.

Crni vetar vrisnu. Deset hiljada urlika agonije bez reči. Lagano, povlačeći se jedan po jedan nevoljni palac, izbočina se smanjila. Curenje se polako pretvori u uzmicanje, nazad u još otvorenu Kapiju.

Moć je kuljala kroz Randa kao rečna struja. Osećao je vezu između sebe i saidina, nalik na nabujalu reku. Između sebe i čiste vatre koja je plamtela u srcu Crnog vetra, pobesnelog vodopada. Vrelina u njemu pređe u belo usijanje, i više od toga. Pretvori se u treptaj koji bi istopio kamen i ispario čelik, naterao vazduh da plane. Hladnoća u njemu narasla je toliko da je trebalo da mu se u plućima vazduh smrzne i postane tvrd kao metal. Osećao je kako ga nadvladava. Osećao je život kako se mrvi kao rečna obala od meke gline. Osećao je kako se gubi ono što ga čini ličnošću.

Ne smem da stanem! Ako izađe... Moram da ga ubijem! Ja – ne – smem – da – stanem! Očajnički se držao delića svoje ličnosti. Jedna moć buktala je kroz njega; jahao ju je nalik na komadić drveta u brzacima. Praznina poče da se topi; praznina se ispuni ledenom hladnoćom.

Pokreti Kapije usporiše se, a onda promeniše smer.

Rand zapanjeno pogleda. Bio je siguran, nejasno razmišljajući van praznine, da vidi samo ono što želi da vidi.

Krila kapije zatvarala su se, gurajući nazad Mahin Sin kao da je Crni vetar čvrst. Oganj je još buktao u njemu.

Uz nejasnu i nekako udaljenu zbunjenost, Rand vide Loijala kako se, četvoronoške, udaljava od kapije koja se zatvarala.

Procep je bivao sve manji, a onda nestade. Lišće i loze stopiše se u čvrst zid i postaše kamen.

Rand oseti kako veza između njega i vatre puče. Tok Moći kroz njega prestade. Još jedan trenutak, i potpuno bi ga odneo. Pade na kolena i poče da se trese. Još je bio unutra. Saidin. Nije više tekao, ali bio je tu, u jezeru. On je postao jezero Jedne moći. Drhtao je od nje. Osećao je miris trave, zemlje pod njom, kamena od koga su zidovi bili načinjeni. Čak i u mraku video je svaku travku kao odvojenu celinu, i to sve njih odjednom. Jezik mu se stegao od ukusa pogani; stomak mu se prevrtao.

Panično poče da beži od praznine. Bio je još na kolenima, nije se micao, ali borio se da se oslobodi. A onda osta samo sve slabija izopačenost na njegovom jeziku, grčevi u stomaku i sećanje. Tako – živ.

„Spasao si nas, Graditelju.“ Hurin se pripio leđima uza zid, a glas mu beše promukao. „Ta stvar – to je bio Crni vetar? – bilo je gore od... Je li nameravao da baci onu vatru na nas? Lorde Rande! Je li te povredio? Je li te dodirnuo?“ Dotrča do Randa dok se ovaj uspravljao i pomože mu da se digne. Loijal je takođe ustajao, brišući prašinu s ruku i kolena.

„Nikada kroz to nećemo moći da pratimo Fejna.“ Rand dodirnu Loijala po ruci. „Hvala.Jesi nas spasao.“ U najmanju ruku, mene si spasao. Ubijao me je. Ubijao me je, a bilo je – divno. Proguta pljuvačku; slabašan trag onog ukusa još mu je bio u ustima. „Moram nešto da popijem.“