Egvena i Elejna kratko klimnuše glavama svakoj grupici žena koju su prošle dok su izlazile iz Kule. Dobro je što je danas bilo toliko žena iz spoljnog sveta, pomisli Egvena. Suviše da bi svaku grupu pratila Aes Sedai ili Prihvaćena. Same ili u malim družinama, odevene bogato ili siromašno u haljine iz različitih zemalja, neke još prašnjave od puta ka Tar Valonu, držale su se po strani i čekale svoj red da postave pitanja Aes Sedaili podnesu svoje molbe. Neke žene gospe, trgovci ili žene trgovaca dovele su i svoje sluškinje. Čak je i nekoliko muškaraca došlo s molbama. Stajali su po strani. Izgledali su nesigurno što su u Beloj kuli i uznemireno odmeravali sve druge.
Vodila ih je Ninaeva. Gledala je pravo pred sebe dok joj se plašt vijorio, i hodala kao da zna kuda idu što i jeste znala, sve dok ih neko ne zaustavi i kao da ima svako pravo da bude tu što je, naravno, bilo nešto sasvim drugačije. Odevene u odeću koju su donele u Tar Valon, svakako nisu izgledale kao da borave u Kuli. Sve su odabrale najbolju haljinu s podeljenom suknjom za jahanje, i bogato izvezene plaštove od fine vune. Sve dok su se držale dalje od onih koji bi ih mogli prepoznati već su umakle nekolicini koje su ih znale Egvena je mislila da će uspeti.
„Ovo je prikladnije za šetnju u vrtu nekog lorda, no za jahanje do Tomanske glave“, suvo reče Ninaeva dok joj je Egvena pomagala s dugmadima haljine od sive svile izvezene zlatom i bisernim cvetovima preko grudi i rukava, „ali možda ćemo se zahvaljujući njoj neprimećeno izvući.“ Sada Egvena pomeri plašt i zagladi svoju zlatom izvezenu haljinu od zelene svile i baci pogled ka Elejni koja je nosila plavo s prugama boje slonovače, nadajući se da je Ninaeva u pravu. Do sada, svi su ih smatrali za podnosioce molbi, plemkinje, ili barem bogate žene, ali njoj se činilo da su ekako suviše istaknute. Iznenadi se kada shvati zašto; neudobno se osećala u lepoj haljini pošto je proteklih nekoliko meseci nosila jednostavnu belu odoru polaznice.
Grupica seljanki u grubim haljinama od tamne vune nakloni im se dok su prolazile. Egvena baci pogled unazad ka Min čim su ih prošle. Min je zadržala svoje pantalone i vrećastu mušku košulju ispod dečačkog smeđeg plašta i kaputa. Preko svoje kratke kose natukla je neki stari šešir širokog oboda. „Jedna od nas mora biti sluga“, reče smejući se. „Zene odevene kao vi uvek imaju najmanje jednog. Ako budemo morali da trčimo, poželećete da imate moje pantalone.“ Nosila je četiri para bisaga natrpanih toplom odećom, budući da će ih sigurno zima uhvatiti pre no što se vrate. Takođe su tu bili i zavežljaji hrane ukradene iz kuhinja, dovoljno da im potraje dok ne kupe još.
„Jesi li sigurna da ne mogu nešto od toga da ponesem, Min?“, tiho upita Egvena.
„Samo su nezgrapne“, iscerivši se odgovori Min. „Nisu teške.“ Izgleda da je mislila kako je sve to igra, ili se barem pretvarala. „A ljudi će se sigurno zapitati zašto takva gospa kao ti nosi sopstvene bisage. Možeš da nosiš svoje i moje, ako želiš kada...“ Osmeh joj nestade s lica kad žustro prošapta: „Aes Sedai!“
Egvena smesta pogleda pred sebe. Aes Sedai duge prave crne kose i kože boje stare slonovače išla je prema njima niz hodnik, slušajući ženu u gruboj seljačkoj odeći i zakrpljenom ogrtaču. Aes Sedai ih još nije videla, ali Egvena je prepozna: Takima, iz Smeđeg Ađaha. Predavala je istoriju Bele kule i Aes Sedai. Mogla je da prepozna jednu od svojih učenica na stotinu koraka.
Ninaeva bez zastajanja skrenu u jedan sporedni hodnik, ali tamo jedna Prihvaćena, visoka i mršava, stalno namrštena žena, projuri pored njih cimajući za uvo pocrvenelu polaznicu.
Egvena je morala da ovlaži usta pre no što je bila u stanju da progovori. „To su bile Elsa i Irela. Jesu li nas primetile?“ Nije se usuđivala da se osvrne i vidi.
„Ne“, trenutak kasnije reče Min. „Videle su samo našu odeću.“ Egvena ispusti dug uzdah olakšanja i ču isto to od Ninaeve.
„Srce će mi otkazati pre no što stignemo do konjušnica“, promrmlja Elejna. „Jesu li pustolovine uvek ovakve, Egvena? Srce ti je u petama, a stomak u guši?“
„Pretpostavljam da jeste“, lagano odgovori Egvena. Teško joj je bilo da zamisli vreme kada je bila željna da ide u pustolovine, da radi nešto opasno i uzbudljivo kao ljudi u pričama. Sada je mislila da je uzbudljiv deo ono čega se setiš kada se osvrneš za sobom, i da priče izostavljaju mnoge neprijatnosti. To je i rekla Elejni.
„Ipak“, odlučno kaza kći naslednica, „nikada ranije nisam doživela pravo uzbuđenje. A verovatno nikada i neću, dok se majka nešto pita, a pitaće se sve dok ja ne preuzmem presto.“
„Tiše vas dve“, reče Ninaeva. Za promenu, bile su same u hodniku. Nikog nije bilo na vidiku ni pred njima ni iza njih. Ona pokaza ka uskim stepenicama koje su vodile nadole. „Trebalo bi da ono tražimo. Ako nas nisam odvukla na suprotnu stranu, zbog svih ovih uglova i prečica kojima smo prošli.“
