Egvena nije znala šta je to Lijandrin očekivala da vidi, ali ako bi bilo ko došao, verovatno bi ih sprečili da upotrebe Kapiju. Rande, vunoglava budalo, pomisli, zašto barem jednom ne možeš da se uvališ u neku nevolju zbog koje ja ne moram da se ponašam kao junakinja iz priče?
Mamuznu Belu i čupava kobila, nemirna od toliko vremena provedenog u štali, skoči napred.
„Polako!“, viknu Ninaeva, ali beše prekasno.
Egvena i Bela pojuriše ka svojim nejasnim odrazima. Dva čupava konja dodirnuše se njuškama. Izgledalo je kao da se ulivaju jedan u drugog. A onda se Egvena stopi sa svojom slikom, uz ledeni šok. Izgledalo je kao da se vreme oteglo, kao da hladnoća dlaku po dlaku mili preko nje, a za svaku dlaku joj trebaju minuti.
Bela se odjednom zatetura u mrklom mraku. Kobila se toliko brzo kretala, da se skoro preturila preko glave. Uspela je da se zaustavi. Stajala je i tresla se dok je Egvena, hitro sjahavši, opipavala u mraku kobiline noge da vidi nije li povređena. Bilo joj je skoro drago zbog tame koja joj je skrivala crvenilo. Znala je da su i vreme i razdaljina bili drugačiji kada se prođe Kapija. Krenula je bez razmišljanja.
Svuda oko nje bilo je crnilo, izuzev pravougaonika otvorene Kapije, koja je gledana s te strane izgleđala kao prozor od dimljenog stakla. Nije propuštao svetlost crnilo kao da je bilo odmah do njega ali Egvena je kroz njega videla ostale kako se jedva miču, kao figure u košmaru. Ninaeva je uporno delila motke s fenjerima i palila ih; Lijandrin je to loše prihvatala. Očigledno joj je bilo stalo do brzine.
Kada Ninaeva prođe kroz Kapiju lagano vodeći svoju sivu kobilu Egvena skoro potrča da je zagrli. Obradovala se fenjeru skoro koliko i Ninaevi. Fenjer je davao manje svetlosti no što je trebalo tama je pritiskala svetlo, pokušavajući da ga natera nazad u fenjer ali Egvena je već počela da oseća kako je tama pritiska kao da ima težinu. Umesto toga, zadovoljila se rečima: „Bela je dobro, a ja nisam slomila vrat kao što zaslužujem.“ Nekada je duž Puteva bilo svetla, pre no što ih je iskvarenost Moći kojom su bili načinjeni, unakaženost Mračnoga na saidinu izopačila.
Ninaeva joj gumu motku s fenjerom u ruke i okrenu se da izvuče još jednu ispod kolana. „Sve dok si svesna da to zaslužuješ“, promrmlja, „nisi zaslužila.“ Odjednom se zakikota. „Ponekad mislim da su Mudrosti nastale više zbog takvih izreka, nego zbog ičeg dmgog. Pa, evo još jedne: slomiš li vrat, postaraću se da bude zakrpljen samo da bih mogla ponovo da ga slomim.“ To je bilo rečeno s vedrinom, i Egvena takođe poče da se smeje sve dok se nije setila gde je. I Ninaevin smeh brzo utihnu.
Min i Elejna oklevajući prođoše kroz Kapiju, vodeći konje i noseći fenjere. Očigledno su očekivale da u najmanju ruku otkriju kako ih čekaju neka čudovišta. Najpre su delovale kao da im je lakše što nema ničega sem mraka, ali uskoro od pritiska tame počeše nelagodno da se meškolje. Lijandrin zameni list Avendesore i projaha kroz Kapiju koja se zatvarala, vodeći tovarnog konja za sobom.
Nije sačekala da se Kapija zatvori, već bez reči baci povodac tovarnog konja ka Min i pođe duž bele linije, slabašno osvetljene njenim fenjerom, koja je vodila u Puteve. Izgledalo je da je tlo od kamena, izjedenog i mpičastog od kiseline. Egvena žurno uzjaha Belu, ali ništa brže od ostalih nije sledila Aes Sedai. Izgledalo je kao da u čitavom svetu nije bilo ničeg sem grubog kamena pod konjskim kopitima.
Pravo kao strela, bela linija vodila ih je kroz mrak do velike kamene ploče pokrivene umetnutim srebrnim ogijerskim pismom. Iste mpice kojima je bio izrovašen pod mestimično su prekidale natpise.
„Putokaz“, promrmlja Elejna, okrenuvši se u sedlu da bi se s nelagodom osvrnula unaokolo. „Elaida me je naučila ponešto o Putevima. Nije htela mnogo da priča o tome. Nedovoljno“, sumorno dodade. „Ili možda suviše.“ Lijandrin mirno uporedi Putokaz s jednim pergamentom, a onda ga vrati u džep svog plašta pre no što Egvena stiže da ga pogleda.
Svetlost njihovih fenjera naglo je prestajala, umesto da se polako gubi na obodima, ali bila je dovoljna da Egvena vidi debelu kamenu balustradu, mestimično izjedenu, dok ih je Aes Sedai vodila dalje od Putokaza. Elejna je to nazvala ostrvo. Bilo je teško proceniti njegovu veličinu zbog mraka, ali Egveni se činilo da bi moglo imati stotinu koraka u prečniku.
Od balustrade su vodili kameni mostovi i staze. Pored svakog je bio kameni stub s jednom rečenicom ogijerskog pisma. Mostovi kao da su se gubili u ništavilu. Staze su vodile dole ili gore. Dok su prolazile kraj njih, mogle su da vide samo njihove početke.
Zastavši samo da pogleda kamene stubove, Lijandrin pođe niz jednu stazu koja se spuštala, i ubrzo ne beše ničega sem staze i tame. Zagušljiva tišina sve je obavijala; Egvena je imala neki osećaj da čak ni zveket konjskih kopita po grubom kamenu nije išao dalje od svetla.
