Iznad krovova se sada moglo videti Veliko drveće. Široke krošnje dizale su se više od stotinu hvatova u vazduh. Ogromni hrastovi i brestovi, jele i kožolisti izgledali su naspram njih kao kepeci. Gaj beše opasan nekom vrstom zida. Gaj je bio dobre dve milje širok, i zid koji ga je okruživao sastojao se od beskrajnog niza spiralnih kamenih lukova. Svaki od njih bio je pet hvatova visok i dvostruko toliko širok. Sa spoljne strane zida kočije, taljige i ljudi gurali su se duž ulice, dok je sa unutrašnje bila neka vrsta divljine. Gaj nije ličio na uređeni vrt, niti na potpunu slobodu šumskih dubina. Više je podsećao na ideal prirode, kao da je to savršena šuma, najlepša moguća. Neki listovi već su počeli da menjaju boju. Egveni su čak i mrlje narandžastog, žutog i crvenog među svim tim zelenilom delovale tačno onako kako jesenje šumsko ruho treba da izgleda.
Nekoliko ljudi prolazilo je kroz otvorene lukove. Niko nije ni dvaput pogledao četiri žene koje ujahaše pod drveće. Grad je ubrzo nestao s vidika. Gaj čak i utiša gradske zvuke, a potom ih potpuno uguši. Nakon deset koraka izgledalo je kao da su miljama udaljene od najbližeg grada.
„Rekla je severni obod gaja“, promrmlja Ninaeva osvrćući se. „Nema severnije tačke od...“ Ućuta kada iz šume izroniše dva konja: vrana kobila s jahačem i još jedan lako natovareni konj.
Crna kobila se prope, a Lijandrin je okrutno zauzda. Lice Aes Sedai bilo je ukočeno od besa. „Rekla sam vam da nikome o ovome ne pričate! Nikome!“ Egvena primeti svetiljke na motkama na tovarnom konju i pomisli kako je to čudno.
„Ovo su prijateljice“, poče Ninaeva ukočenih leđa, ali Elejna je prekinu. „Oprosti nam, Lijandrin Sedai. Nisu nam one rekle; čule smo dok ste pričale. Nije nam namera bila da prisluškujemo nešto što nije trebalo, ali jesmo čule. I mi želimo da pomognemo Randu al’Toru. I ostalim momcima, naravno“, brzo dodade.
Lijandrin se zagleda u Elejnu i Min. Kasno popodnevno sunce koje se probijalo kroz grane bacalo je senku preko njihovih lica ispod kapuljača plaštova. „Sredila sam da se pobrinu za vas, ali pošto ste ovde, ovde ste. Cetiri mogu da putuju isto kao dve.“
„Pobrinu za nas, Lijandrin Sedai?“, upita Elejna. „Ne razumem.“ „Dete, ti i ova druga poznate ste kao prijateljice ove dve. Misliš li da vam ne bi postavljali pitanja kada se otkrije da su one nestale? Misliš li da će Crni Ađah s tobom biti nežan jer si naslednica prestola? Da ste ostale u Beloj kuli, moguće je da nebiste preživele noć.“ To ih na trenutak sve ućutka, ali Lijandrin okrenu konja i reče: „Za mnom!“
Aes Sedai ih povede dublje u gaj, sve dok ne dođoše do visoke ograde od kovanog gvožđa, s vrhom od kao nož oštrih šiljaka. Ograda se gubila među drvećem s leve i desne strane, neznatno se povijajući, kao da obuhvata veliko područje. U ogradi beše kapija s velikom bravom. Lijandrin je otvori glomaznim ključem koji izvadi iz plašta, pokaza im da prođu, a onda je ponovo zaključa i smesta pojaha napred. S jedne grane ih je grdila veverica i odnekud se čulo oštro bubnjanje detlića.
„Kuda to idemo?“, oštro upita Ninaeva. Lijandrin ne odgovori, a Ninaeva besno pogleda ostale. „Zašto smo ovako duboko zašle u šumu? Ako ćemo da napustimo Tar Valon, moramo preći most, ili se ukrcati na neki brod, a nema ni mosta ni broda u...“
„Ima ovoga“, izjavi Lijandrin. „Ograda, ona drži ljude podalje, da se ne povrede, ali nama je danas potrebno.“ Pokazivala je ka visokoj debeloj ploči od nečega što je ličilo na kamen. Ploča je stajala uspravno, a preko jedne njene strane bio je isklesan zamršeni splet loze i lišća.
Egveni stade dah. Odjednom je znala zašto je Lijandrin ponela fenjere, i to joj se nimalo nije sviđalo. Čula je kada Ninaeva prošapta: „Kapija.“ Obe su predobro pamtile Puteve.
„Uradile smo to jednom“, reče sebi koliko i Ninaevi. „Možemo ponovo.“ Ako smo potrebne Randu i ostalima, moramo im pomoći. I to je to.
„Je li to zaista...“, poče Min stegnutim glasom. Nije mogla da dovrši.
„Kapija“, prodahta Elejna. „Mislila sam da Putevi više ne mogu da se koriste. U najmanju ruku, mislila sam da je njihova upotreba zabranjena.“
Lijandrin već sjaha i uzbra trostruki list Avendesore; nalik na dvoja ogromna vrata izatkana od zelene loze, kapije se otvoriše, otkrivši nešto što je ličilo na potamnelo srebrnasto ogledalo nejasnog odraza.
„Ne morate poći“, reče Lijandrin. „Možete me ovde sačekati, bezbedne iza ograde, dok se ne vratim po vas. Ili će vas možda Crni Ađah pronaći pre no što to iko drugi učini.“ Osmeh joj ne beše nimalo prijatan. Iza nje Kapija se do kraja otvori i zaustavi.
„Nisam rekla da ne želim da pođem“, odvrati Elejna, ali ipak pogleda senovitu šumu.
„Ako ćemo da radimo ovo“, promuklo kaza Min, „hajdemo onda.“ Gledala je Kapiju, a Egveni se učini da ju je čula kako mrmlja: „Svetlost te spalila, Rande al’Tore.“
„Ja moram ući poslednja“, reče Lijandrin. „Sve vi, ulazite. Ja ću za vama.“ Sada je i ona odmeravala šumu, kao da misli da ih neko možda prati. „Brzo! Brzo!“
