U svakom slučaju, krenu ka stepeništu kao da je bila potpuno sigurna, i ostale pođoše za njom. U podnožju ih jedna vratanca odvedoše u prašnjavo dvorište Južne konjušnice, gde su se čuvali konji polaznica, onih koje su ih imale, sve dok im ponovo ne zatrebaju, što je obično značilo dok ne postanu Prihvaćene ili dok ne budu poslate kući. Iza njih su se dizali sjajni zidovi Kule; pokrivala je mnogo lanaca zemlje, a njeni zidovi bili su viši od zidina nekih gradova.
Ninaeva uđe u štalu kao da je njena. Mirisalo je na sveže seno i konje. Dva duga reda pregrada nestajala su u senkama presečenim svetlošću iz otvora za provetravanje. Za divno čudo, čupava Bela i Ninaevina siva kobila bile su u pregradama blizu vrata. Bela proturi gubicu iznad vratašca i tiho zarza Egveni. Video se samo jedan konjušar: prijatan čovek prosede brade koji je grickao slamčicu.
„Treba da nam se konji osedlaju“, reče mu Ninaeva što je više mogla zapovednički. „Ona dva. Min, pronađi svog i Elejninog konja.“ Min spusti bisage i odvuče Elejnu dublje u konjušnicu.
Konjušar se namršti za njima i lagano izvadi slamku iz usta. „Mora da je neka greška, moja gospo. Ti konji...“
„... su naši“, odlučno ga prekide Ninaeva, prekrstivši ruke tako da je Zmijski prsten bio očevidan. „Osedlaćeš ih, i to smesta.“
Egvena zadrža dah. Bio im je to poslednji izlaz, da Ninaeva pokuša da se predstavi kao Aes Sedai ako budu naišli na poteškoće kod nekoga ko bi mogao da poveruje da to zaista i jeste. Naravno, nijedna Aes Sedai ili Prihvaćena ne bi u to poverovala, a verovatno ni polaznica, ali konjušar...
Covek trepnu ka Ninaevinom prstenu, a onda ka njoj. „Rečeno mi je dva“, naposletku reče. Nije baš zvučao zadivljeno. „Jedna Prihvaćena i polaznica. Nije bilo reči da vas ima četiri.“
Egveni dođe da se nasmeje. Naravno da Lijandrin nije verovala kako su sposobne da same dođu do svojih konja.
Ninaeva je izgledala razočarano, ali glas joj posta još oštriji. „Ima da dovedeš te konje i da ih osedlaš, ili će ti trebati Lijandrin da te Izleči, ako to uopšte bude htela.“
Konjušar poče da izgovara Lijandrinino ime, ali vide izraz Ninaevinog lica i postara se za konje, svega jednom ili dvaput nešto promrmljavši, toliko tiho da je samo on znao šta priča. Min i Elejna vratiše se sa svojim konjima taman dok je on završavao s nameštanjem drugog kolana. Minin konj bio je visoki škopljenik boje peska, a Elejnin smeđa kobila labuđeg vrata.
Kada uzjahaše, Ninaeva se ponovo obrati konjušaru: „Nema sumnje da ti je rečeno da o ovome ćutiš. To se nije promenilo, bilo nas dve, ili dve stotine. Ako misliš da jeste, pomisli šta će ti Lijandrin uraditi ako budeš pričao o onome za šta ti je rečeno da ćutiš.“
Dok su izjahivale, Elejna mu baci novčić i promrmlja: „Za tvoj trud, dobri čoveče. Bio si dobar.“ Napolju pogleda Egvenu i nasmeši se. „Majka kaže da motka i med uvek postižu veći uspeh nego samo motka.“
„Nadam se da nam nijedno od to dvoje neće trebati sa stražarima“, odgovori Egvena. „i adam se da je Lijandrin i s njima razgovarala.“
Ali kod Tarlomenske kapije, koja je bila u zidu južno od Kule, nije bilo moguće reći da li je neko razgovarao sa stražarima ili ne. Mahnuli su da četiri žene prođu jedva ih pogledavši i usput se poklonivši. Svrha straže bila je da napolju zadrži one koji su delovali opasno; očigledno da nisu imali nikakva naređenja da bilo koga zadržavaju unutra.
Hladan povetarac s reke dao im je izgovor da namaknu kapuljače dok su polako jahale kroz gradske ulice. Odjek konjskih kopita po kaldrmi gubio se u žamoru gomile ljudi na ulicama i muzici koja se čula iz zgrada kraj kojih su prolazile. Ljudi u odeći iz svih mogućih zemalja, od tamne i sumome mode Kairhijena do jarkih i sjajnih boja Putujućeg naroda, i svim stilovima između te dve krajnosti, obilazili su žene na konjima kao reka stene, ali one i dalje nisu mogle da idu brže od sporog hoda.
Egvena nije obraćala pažnju na bajkovite kule s njihovim nebeskim mostovima, ili na zgrade koje su više ličile na talase, vetrovite litice ili prelepe školjke no na građevine od kamena. Aes Sedai su često odlazile u grad. U toj gužvi mogle bi da se licem u lice nađu s jednom od njih pre no što toga i postanu svesne. Posle nekog vremena shvati da i ostale žene kao i ona pomno paze, ali ipak oseti znatno olakšanje kada dođoše do ogijerskog gaja.
