Staza se sve više vijugajući spuštala sve dok nije došla do još jednog ostrva slomljene balustrade između mostova i rampi, i Putokaza koji je Lijandrin uporedila sa svojim pergamentom. Ostrvo je izgledalo kao da je od kamena, baš kao i prvo. Egvena požele da nije tako sigurna da je prvo ostrvo tačno iznad njih.
Ninaeva iznenada progovori, i reče ono što je Egvena mislila. Govorila je staloženo, ali ipak je morala da zastane i proguta pljuvačku.
„Mo... može biti“, slabašno reče Elejna. Pogled joj polete gore, ali brzo ga spusti. „Elaida kaže da zakoni prirode ne važe u Putevima. U najmanju ruku, ne onako kao napolju.“
„Svetlosti!“, promrmlja Min, a onda diže glas. „Koliko dugo misliš da ostanemo ovde?“
Pletenice boje meda Aes Sedai zanjihaše se kada se ona okrenu da ih pogleda. „Dok vas ne izvedem“, odgovori ravnim glasom. „Što me više gnjavite, duže će mi trebati.“ Ponovo stade da proučava pergament i Putokaz.
Egvena i ostale ućutaše.
Lijandrin je išla od Putokaza do Putokaza, stazama i mostovima koji kao da su lebdeli u beskrajnoj tami. Aes Sedai je vrlo malo obraćala pažnju na njih i Egvena poče da se pita da li bi Lijandrin zastala da potraži neku od njih ako bi se izgubila. Moguće da su i ostale slično razmišljale, budući da su sve jahale u gomili odmah iza vrane kobile.
Egvena se iznenadi kada shvati da i dalje oseća primamljivost saidara. I prisustvo ženske polovine Istinskog izvora, i želju da ga dotakne, da usmerava njegov tok. Iz nekog razloga, mislila je da će izopačenost Senke na Putevima sakriti to od nje. Osećala je nekako tu izopačenost. Bila je slabašna i nikakve veze nije imala sa saidarom, ali Egvena je bila sigurna da bi posegnuti ovde za Istinskim izvorom bilo kao izložiti ruku odvratnom, masnom dimu da bi se došlo do čiste čaše. Šta god da učini bilo bi opoganjeno. Prvi put u nizu sedmica nije imala poteškoće da se odupre primamljivosti saidara.
U svetu van Puteva bila bi već duboka noć kada na jednom ostrvu Lijandrin odjednom sjaha i izjavi da će tu stati da večeraju i odspavaju, i da ima hrane na tovarnom konju.
„Razdelite je“, reče, ne trudeći se da nekoga za to odredi. „Trebaće nam dobra dva dana da stignemo do Tomanske glave. Neću da tamo stignete gladne, ako ste bile toliko budalaste da ne ponesete hranu.“ Žustro rasedla i sape svoju kobilu, ali onda sede na svoje sedlo i sačeka da joj jedna od njih donese nešto za jelo.
Elejna odnese Lijandrin njen deo dvopeka i sira. Aes Sedai im je jasno stavila do znanja da ne želi njihovo društvo, tako da one pojedoše svoj hleb i sir dalje od nje, sedeći na svojim sedlima blizu jedna drugoj. Mrak iza fenjera bio je jadan začin.
Posle nekog vremena Egvena upita: „Lijandrin Sedai, šta ako naletimo na Crni vetar?“ Min upitno usnama obrazova tu reč, ali Elejna ciknu. „Moiraina Sedai je rekla da ga je nemoguće ubiti, niti čak mnogo povrediti, a ja osećam izopačenost ovog mesta kako čeka da izokrene sve što učinimo pomoću Moći.“
„Nećete ni pomisliti na Izvor ako vam ja to ne kažem“, oštro odgovori Lijandrin. „Jer, ako neko kao vi pokuša da usmerava ovde, u Putevima, mogla bi da poludi kao muškarac. Nemate obuku da izađete na kraj s iskvarenošću onih koji su ovo stvorili. Ako se Cmi vetar pojavi, ja ću se pobrinuti za njega.“ Napući usne i zagleda se u parče belog sira. „Moiraina ne zna koliko misli da zna.“ Uz smešak ubaci to parčence sira u usta.
„Ne volim je“, progunđa Egvena, dovoljno tiho da bi bila sigurna kako je Aes Sedai nije čula.
„Ako Moiraina može s njom da radi“, tiho reče Ninaeva, „možemo i mi. Nije da Moirainu volim nešto više od Lijandrin, ali ako se ponovo petljaju oko Randa i ostalih...“ Ućuta i prikupi plašt oko sebe. Tama nije bila hladna, ali izgledala je kao da treba da bude.
„Šta je taj Crni vetar?“, upita Min. Kada Elejna objasni oslanjajući se na ono što su joj ispričale Elaida i majka, Min uzdahnu. „Šara mnogo toga nosi na duši. Ne znam da li je ijedan muškarac vredan ovoga.“
„Nisi morala da pođeš“, podseti je Egvena. „Mogla si da odeš kad god si htela. Niko ne bi pokušao da te spreči da napustiš Kulu.“
„Oh, mogla sam samo da odlutam“, suvo odgovori Min. „Baš kao ti, ili Elejna. Šaru nije mnogo briga šta mi želimo. Egvena, šta ako posle svega što za njega prolaziš Rand ne uzme tebe za ženu? Šta ako se oženi nekom koju nikada nisi ni videla, ili Elejnom, ili sa mnom? Šta onda?“
Elejna se zagrcnu. „Majka to nikada ne bi odobrila.“
Egvena je dugo ćutala. Rand možda ne poživi dovoljno dugo da se bilo kojom oženi. A ako to i učini... Nije mogla da zamisli da bi Rand nekoga povredio. Čak ni pošto poludi? Mora da postoji neki način da se to zaustavi, da se promeni; Aes Sedai toliko toga znaju, toliko toga mogu da urade. Ako mogu da zaustave, zašto to ne učine? Jedini odgovor bio je taj da nisu u stanju, a to nije bio odgovor koji je ona želela.
