Pokuša da unese malo vedrine u svoj glas. „Mislim da se neću udati za njega. Znaš, Aes Sedai se retko udaju. Ali da sam na tvom mestu, ne bih bacala oko na njega. I na tvom, Elejna. Mislim da...“ Glas joj se prekide. Morala je da se nakašlje da bi to prikrila. „Mislim da se on nikada neće oženiti. Ali ako to i učini, želim svu sreću onoj koja s njim završi, čak i jednoj od vas.“ Cinilo joj se da zvuči kao da to zaista misli. „Tvrdoglav je kao mazga i stalno upada u nevolje, ali jeste nežan.“ Glas joj zadrhta, ali uspe to da pretvori u smeh.
„Ma koliko pričala da ti nije važno“, reče Elejna, „mislim da bi ti to odobravala još manje od moje majke. On jeste zanimljiv, Egvena. Zanimljiviji od bilo kog muškarca koga sam upoznala, čak i ako jeste samo čobanin. Ako si dovoljno luckasta da ga odbaciš, bićeš sama kriva ako odlučim da se suočim i s tobom i s mojom majkom. Ne bi bilo prvi put da princ od Andora nema nikakvu titulu pre no što se venča. Ali ti nećeš biti tako luckasta, stoga se ne pretvaraj. Sigurno ćeš odabrati Zeleni Ađah i učiniti ga jednim od svojih Zaštitnika. Jedine Zelene sa samo jednim Zaštitnikom koje znam udate su za njih.“
Egvena natera sebe da nastavi sa šalom i reče kako će imati deset Zaštitnika ako postane Zelena.
Min ju je namršteno posmatrala, a Ninaeva je zamišljeno gledala nju. Kada su iz bisaga izvukle odeću prikladniju za putovanje, presvukle su se zaćutale. Nije bilo lako sačuvati dobro raspoloženje na takvom mestu.
Egveni je dugo trebalo da zaspi. Slabo je spavala, a san joj beše ispunjen košmarima. Nije sanjala Randa, već čoveka plamenih očiju. Ovog puta na licu mu nije bila maska. Bilo je užasno od nedavno izlečenih opekotina. Samo ju je pogledao i nasmejao se, ali to je bilo gore od snova koji nakon toga uslediše, snova da se zauvek izgubila u Putevima, da je juri Crni vetar. Bila je zahvalna kada je Lijandrin čizmom probudi; osećala se kao da nije ni spavala.
Lijandrin ih je gonila i sledećeg dana, ili onog što je prolazilo kao dan. Umesto sunca imale su fenjere. Nije im dopuštala da staju zbog sna dok ne bi počele da se ljuljaju u sedlima. Kamen je bio tvrd krevet, ali Lijandrin bi ih nakon nekoliko sati nemilosrdno budila. Jedva da ih je čekala da uzjašu pre no što bi nastavila put. Staze i mostovi, ostrva i Putokazi. Egvena je toliko njih videla u mrklom mraku da je izgubila račun. Odavno je izgubila račun o satima i danima. Lijandrin je dozvoljavala samo kratka zastajanja da bi jele i da bi se konji odmorili. Tama ih je pritiskala. Bile su pognute u sedlima kao vreće žita, izuzev Lijandrin. Izgledalo je kao da umor i tama nisu uticali na Aes Sedai. Delovala je sveže kao kad je bila u Beloj kuli, i podjednako hladna. Nikome nije dopuštala da makar pogleda pergament koji je upoređivala s Putokazima. Samo bi ga vratila u džep oštro rekavši: „Ne bi ti to razumela“, kada joj ga Ninaeva zatraži.
A onda, dok je Egvena umorno treptala, Lijandrin pojaha od jednog Putokaza, ne prema još jednom mostu ili stazi, već niz belu liniju koja je vodila u mrak. Egvena pogleda svoje prijateljice, a onda sve požuriše za Lijandrin. Ispred njih, pod svetlošću fenjera, Aes Sedai je već skidala list Avendesore sa Kapije.
„Stigle smo“, nasmešeno reće Lijandrin. „Napokon vas dovedoh gde morate biti.“
Kada se kapija otvori Egvena sjaha i pažljivo povede čupavu kobilu kada im Lijandrin pokaza da prođu. Čak i tako, i ona i bela zateturaše se u žbunje koje je otvorena Kapija iskidala, pošto je najednom izgledalo da se još sporije kreću. Kapija beše okružena i skrivena gustim grmljem. U blizini je bilo svega nekoliko stabala, a jutarnji povetarac njihao je lišće malo raznovrsnije obojeno od onog u Tar Valonu.
Posmatrajući svoje prijateljice kako za njom izlaze, čitav minut je stajala pre no što posta svesna da tu još nekoga ima, tik van vidokruga s one strane Kapije. Kada ih naposletku primeti, nesigurno se zagleda. Bila je to najčudnija družina koju je ikada videla, a previše je glasina čula o ratu na Tomanskoj glavi.
