Egvena je znala da joj lice odražava nevericu koju je osećala, jer se Kena otvoreno nasmeja. „Kada se Lutair Pendrag Mondvin, Hokvingov sin, prvi put suočio s Vojskama Noći, otkrio je da među njima ima mnogo onili koje sebe zovu Aes Sedai. Međusobno su se borile za nadmoć i koristile Jednu moć na bojnom polju. Jedna od njih, žena zvana Deaina, koja je mislila da će biti uspešnija ako služi cara naravno, tada nije bio car budući da on u svojim vojskama nije imao Aes Sedai, došla mu je s nečim što je napravila. Bio je to prvi a’dam, privezan za vrat jedne od njenih sestara. Iako ta žena nije želela da služi Lutairu, a’dam ju je na to primarao. Deaina je napravila još njih, pronađene su prve sul’dam, a zarobljene žene koje su se nazivale Aes Sedai otkrile su da su u stvari samo marat’damane, One Koje Moraju Biti Vezane. Priča se da je Deaina, kada je i sama bila vezana, toliko vrištala da su se Kule ponoći tresle, ali i ona je, naravno, bila marat’damane, a ne može se dozvoliti da marat’damane budu slobodne. Možda ćeš ti biti jedna od onih koje imaju sposobnost da naprave a’dam. Ako je tako, budi sigurna da ćeš biti mažena i pažena.“
Egvena čežnjivo pogleda zemlju kroz koju su prolazili. Ravnica poče da se pretvara u niska brda, a retka šuma pretvori se u raštrkani gustiš, ali bila je sigurna da bi mogla da se sakrije u njemu. „Da li bi trebalo da se nadam tome da budem mažena i pažena kao pseto?“, ogorčeno upita. „Da provedem život okovana za Ijude i žene koji misle da sam neka vrsta životinje?“ „Ne za ljude.“ Reana se zakikota. „Sve sul’dam su žene. Ako muškarac stavi narukvicu, uglavnom nema nikakve razlike no kada ona visi na zidu.“ „A ponekad“, okrutno dodade plavooka sul’dam, „i ti i on umrete vrišteći.“ Žena je imala oštre crte lica i mala usta tankih usana. Egvena shvati da je očigledno stalno izgledala ljutito. „Carica se povremeno igra s lordovima tako što ih roveže s damane. Lordovi se zbog toga preznojavaju i tako zabavljaju Dvoi devet meseca. Lord ne zna da li će živeti ili umreti dok se to ne učini, niti to damane zna.“ Okrutno se nasmeja. „Samo carica može sebi da priušti da tako traći damane, Alvin“, odreza Rena. „Nemam namere da obučavam ovu damane samo da bih je videla straćenu.“
„Ja do sada nisam videla nikakvu obuku, Rena. Samo mnogo brbljanja, kao da si prijateljica iz detinjstva s ovom damane.“
„Možda i jeste vreme da vidimo šta može da uradi“, reče Rena posmatrajući Egvenu. „Imaš li dovoljno kontrole da usmeravaš na onu razdaljinu?“, pokaza ka visokom hrastu koji je usamljen rastao na vrhu jednog brda.
Egvena se namršti ka drvetu koje je bilo možda pola milje od pravca koji su pratili vojnici i palankin sa Surot. Nikada ništa nije pokušala van dohvata ruke, ali mislila je da je možda moguće. „Ne znam“, odgovori.
„Pokušaj“, reče joj Rena. „Oseti drvo. Oseti sok u drvetu. Hoću ne samo da ga učiniš vrelim, već toliko vrelim da se svaka kap soka u svakoj grani u trenutku pretvori u paru. Učini to.“
Egvena zaprepašćeno otkri poriv da učini kako Rena zapoveda. Nije usmeravala, niti dotakla saidar čitava dva dana. Stresla se od želje da se ispuni Jed^ :m moći. „Ja“ u pola trena odbaci „neću“; otoci koji nisu bili tu još su je previše boleli da bi bila toliko glupa „ne mogu“, reče umesto toga. „Predaleko je, a ja tako nešto nikada nisam radila.“
Jedna od sul’dam raskalašno se nasmeja, a Alvin reče: „Nije ni pokušala.“ Rena skoro tužno odmahnu glavom. „Kada je neko dovoljno dugo sul’dam“, reče Egveni, „nauči da čak i bez narukvice vidi mnogo toga o damane, ali s narukvicom se uvek može videti da li je damane pokušala da usmerava. Nikada me ne smeš lagati, niti bilo koju sul’dam. Nimalo.“ Nevidljive šibe iznenada se vratiše. Udarale su je sa svih strana. Viknuvši, pokuša da udari Renu, ali sul’dam opušteno odbi njenu pesnicu, a Egvena oseti kao da ju je udarila štapom po ruci. Mamuznu Belu, ali povodac je skoro smače sa sedla. Panično poseže za saidarom, nameravajući da povredi Renu toliko da je natera da prestane, baš onako kako je ona bila povređena. Sul’dam suvo odmahnu glavom; Egvena zaurla kada oseti kako ori. Tek kad je potpuno pobegla od saidara, plamen poče da nestaje, ali nevidljivi udarci nisu prestajali, niti se usporili. Pokuša da vikne kako će probati, samo ako Rena prestane, ali jedino je uspela da vrisne i da se previja.
Nejasno je bila svesna da Min gnevno viče i pokušava da dojaše do nje, da Alvin otima Min uzde, da druga sul’dam oštro govori svojoj damane, koja pogleda ka Min, a onda i Min poče da viče. Mahala je rukama kao da pokušava da se odbrani od udaraca, ili da otera neke bube koje su je ujedale. Min joj je zbog bola delovala udaljeno.
Njihovo zajedničko vrištanje bilo je dovoljno da se neki od vojnika okrenu u sedlima. Posle samo jednog pogleda, nasmejaše se i okrenuše. Njih se nije ticalo kako sul’dam postupaju s damane.
