Egveni se činilo da traje čitavu večnost, ali napokon se završi. Slabašno je ležala preko jabuke svog sedla. Obrazi su joj bili mokri od suza. Jecala je Beli u grivu. Kobila uznemireno zarza.
„Dobro je da imaš duha“, spokojno kaza Rena. „Najbolje damane su one koje imaju duha da se oblikuje.“
Egvena čvrsto zatvori oči. Zelela je da može i uši da zatvori. Da isključi Renin glas. Moram da pobegnem. Moram, ali kako? Ninaeva, pomozi mi. Svetlosti, neka mi neko pomogne.
„Ti ćeš biti jedna od najboljih“, zadovoljnim glasom reče Rena. Rukom pomazi Egvenu po kosi kao gazdarica koja smiruje svog psa.
Ninaeva se nagnu u sedlu da proviri iza zaklona od oštrolistog žbunja. Ugleda raštrkano drveće. Lišće je ponegde počelo da rumeni. Trava i grmlje između stabala izgledali su prazno. Koliko je mogla da vidi, ništa se nije micalo sem sve tanjeg stuba dima od kožolista. Talasao se na povetarcu.
To je ona uradila, to s kožolistom. Jednom je pozvala i munju iz vedrog neba, kao i nekoliko drugih stvari koje nije ni pomislila da isproba dok ih one dve žene nisu isprobale na njoj. Mislila je da sigurno nekako zajedno rade, mada nije mogla da shvati njihov međusobni odnos, budući da su naizgled bile vezane. Jedna je imala okovratnik, ali i druga je svakako bila okovana. Ali Ninaeva je bila sigurna da je jedna od njih, ako ne i obe, bila Aes Sedai. Nije ih dovoljno jasno videla da bi primetila sjaj usmeravanja, ali moralo je tako biti.
Sa zadczoljstvom ću ispričati Serijam za njih, suvo pomisli. Aes Sedai ne koriste Moć kao oružje, zar ne?
Ona, vala, jeste. Onom munjom u najmanju ruku je uspela da obori dve žene, i videla je jednog vojnika, bolje reći njegovo telo, spaljeno vatrenom loptom koju je načinila i zavitlala ka njima. Ali već neko vreme uopšte nije primetila nikog od stranaca.
Znoj joj orosi čelo, i to ne samo od napora. Nije više mogla da dodirne saidar. U onom prvom besu od saznanja da ih je Lijandrin izdala, saidar je bio tu skoro i pre no što je toga postala svesna. Jedna moć ju je ispunila. Izgledalo je kao da sve može da uradi. I sve dok su je progonili, bes što je love kao životinju davao joj je snage. Sada je hajka nestala. Što je više vremena prolazilo bez neprijatelja koga bi mogla da napadne, sve se više brinula da joj se nekako prikradaju, i više je vremena imala da se brine šta se dešava s Egvenom, Elejnom i Min. Sada je bila primorana da prizna da se uglavnom plaši. Plašila se za njih, plašila se za sebe. Bio joj je potreban bes.
Nešto se uskomeša iza drveta.
Dah joj stade i ona žurno poseže za saidarom, ali sve vežbe koje su joj Serijam i druge pokazale, svi ti pupoljci koji joj se otvaraju u umu, svi ti zamišljeni potoci koji su tekli kroz nju kao kroz korito nisu ni najmanje pomagali. Mogla je da ga oseti, da oseti Izvor, ali nije mogla da ga dodirne.
Elejna iskorači iza drveta oprezno čučeći, a Ninaeva splasnu od olakšanja. Haljina kćeri naslednice bila je prljava i pocepana, njena zlatna kosa zamršena i puna lišća, a oči razrogačene kao u preplašene košute, ali čvrsto je držala svoj kratki bodež. Ninaeva zgrabi uzde i izjaha na otvoreno.
Elejna se trže, onda joj ruka polete ka grlu i ona duboko uzdahnu. Ninaeva sjaha i dve žene se zagrliše, pronašavši utehu jedna u drugoj.
„Na trenutak“, reče Elejna kada se konačno odvojiše, „pomislila sam da si... Znaš li gde su? Pratila su me dva čoveka. Još nekoliko minuta i stigli bi me, ali rog se oglasio i oni su okrenuli konje i odgalopirali. Videli su me, Ninaeva, i samo otišli.“
„I ja sam ga čula, i od tada nijednog od njih nisam videla. Jesi li videla Egvenu ili Min?“
Elejna odmahnu glavom sručivši se na zemlju. „Ne otkako... Onaj čovek udario je Min, oborio je na zemlju. A jedna od onih žena pokušavala je da nešto stavi Egveni na vrat. Toliko sam videla pre no što sam pobegla. Mislim da se nisu izvukle, Ninaeva. Trebalo je da uradim nešto. Min je posekla šaku koja me je držala, a Egvena... Samo sam pobegla, Ninaeva. Shvatila sam da sam slobodna i pobegla. Najbolje bi bilo da se majka uda za Gareta Brina i što pre može rodi još jednu kćer. Ja nisam sposobna da preuzmem presto.“
„Ne budi guska“, oštro joj reče Ninaeva. „Zapamti da imam vezu ovčijeg korena.“ Elejna se držala za glavu. Nije ni zamrmljala na Ninaevinu šalu. „Slušaj me, devojko. Jesi li videla mene da sam ostala da se borim s dvadeset ili trideset naoružanih ljudi, a da ne spominjem Aes Sedai? Da si čekala, najverovatnije bi sada bila njihov zarobljenik. Ako te ne bi jednostavno ubili. Izgleda da smo ih iz nekog razloga zanimale samo Egvena i ja. Možda ih ne bi bilo briga da li ćeš ostati u životuAli zašto smo ih Egvena ija zanimale? Zašto baš nas dve? Zašto je Lijandrin ovo učinila? Zašto? Ni sada nije imala odgovore na ta pitanja, ništa više no prvi put kada ih je sebi postavila.
„Da sam umrla pokušavajući da im pomognem...“, poče Elejna.
