Neobična družina pođe na jug. Surot je predvodila, a Elbar bio kod zadnjeg kraja njenog palankina, ali dovoljno blizu da joj smesta dođe ako ga pozove. Rena i Egvena jahale su na začelju zajedno s Min i drugim sul’dam i damane, iza vojnika. Žena koja je očigledno nameravala da veže Ninaevu mazila je namotaje srebrnog povoca koji je još nosila i delovala besno. Talasasta ravnica bila je pokrivena retkom šumom, a dim spaljenog kožolista uskoro se pretvorio tek u mrlju na nebu iza njih.
„Počastvovana si“, posle nekog vremena kaza Rena, „time što ti se visoka gospa obratila. Neki drugi put dopustila bih ti da nosiš traku kao znak te časti, ali budući da si joj skrenula pažnju na sebe...“
Egvena vrisnu osetivši kao da ju je šiba udarila po leđima, a onda još jedna po nozi, ruci. Dolazile su iz svih pravaca. Znala je da nema ničeg što bi mogla da spreči, ali ipak podiže ruke kao da hoće da zaustavi udarce. Ujede se za usne da uguši jecaje, ali suze su joj i dalje lile niz obraze. Bela zanjišta i zaigra, ali Renin stisak srebrnog povoca držao ju je da ne odnese Egvenu. Niko od vojnika nije se ni osvmuo.
„Šta joj to radiš?“, povika Min. „Egvena? Prestani!“
„Živiš na tuđoj milosti... Min, je li?“, blago reče Rena. „Neka ovo i tebi bude nauk. Sve dok pokušavaš da se mešaš, neće prestati.“
Min diže pesnicu, a onda je spusti. „Neću se mešati. Samo, molim te, prestani. Egvena, žao mi je.“
Nevidljivi udarci nastaviše još nekoliko trenutaka, kao da bi pokazali Min da ništa nije postigla, a onda prestaše, ali Egvena nije mogla da prestane da se trese. Ovog puta bol se nije izgubio. Zavrnu rukave svoje haljine misleći da će videti otoke. Na koži nije bilo ni traga, ali osećala ih je. Proguta pljuvačku. „Nisi ti kriva, Min.“ Bela zabaci glavu kolutajući očima, a Egvena potapša čupavu kobilu po vratu. „Nisi ni ti.“
„Krivica je bila tvoja, Egvena“, reče Rena. Zvučala je tako strpljivo, tako se blago ponašala, kao prema nekome suviše tupom da uvidi pravo stanje stvari, da Egvena požele da vrisne. „Kada je damane kažnjena, uvek je njena krivica, čak i ako ne zna zašto. Damane mora da predvidi šta njena sul’dam želi. Ali ovog puta znaš zašto. Damane su kao nameštaj, ili alatke: uvek tu, spremne za upotrebu, ali nikada ne smeju da se guraju i traže pažnju. Pogotovu ne pažnju nekoga od Krvi.“
Egvena se ugrize za usne dok ne oseti krv. Ovo je košmar. Ne može biti stvamost. Zaštoje Lijandrin ovo uradila? Zašto se ovo dešava? „Mogu... mogu li da postavim pitanje?“
„Meni možeš.“ Rena se nasmeši. „Tokom godina mnoge sul’dam nosiće tvoju namkvicu uvek ima mnogo više suPdam nego damane i neke bi ti odrale kožu u kaiševe ako digneš pogled s poda ili otvoriš usta bez dozvole, ali ja ne vidim razloga da ti zabranim da govoriš, sve dok paziš šta pričaš.“ Dmga suPdam glasno frknu; ona je bila povezana s lepom tamnokosom sredovečnom ženom koja nije skretala pogled sa svojih šaka.
„Lijandrin“ Egvena nikada više uz njeno ime neće izgovoriti počasno Sedai „i visoka gospa govorile su o gospodaru koga obe služe.“ Pomisli na čoveka sa skoro izlečenim opekotinama koje su mu mžile lice i očima i ustima kroz koje se ponekad video oganj, ali čak i ako je on bio samo lik iz njenih snova, bilo je suviše užasno razmišljati o tome. „Ko je on? Šta hoće od mene i Min?“ Znala je da je glupo što izbegava Ninaevino ime bila je sigurna da je ovi ljudi neće zaboraviti samo zato što joj se ime ne spominje, a pogotovu piavooka sul’dam koja je mazila prazni povodac ali trenutno je mogla jedino tako da im se suprotstavi.
„Poslovi Krvi“, odgovori Rena, „nisu da ja mislim o njima, a svakako ne ti. Visoka gospa će mi reći ono što želi da znam, a ja ću tebi reći ono što ja želim da ti znaš. Sve drugo što čuješ ili vidiš za tebe mora biti kao da nikada nije ni bilo rečeno, kao da se nije ni dogodilo. U tome je bezbednost, a pogotovo za damane. Damane su suviše vredne da bi se tek tako ubijale, ali možeš biti ne samo prilično kažnjena, već možeš i da ostaneš bez jezika da njime pričaš, ili bez šaka da njima pišeš. Damane mogu da rade ono što moraju i bez toga.“
Iako nije bilo mnogo hladno, Egvena zadrhta. Kada je navukla plašt preko ramena, ruka joj očeša povodac i ona ga ljutito trznu. „Ovo je užasna stvar. Kako to nekome možete da uradite? Ciji bolesni um se toga setio?“
Plavooka sul’dam s praznim povocem prosikta: „Ova bi već mogla da ostane bez jezika, Rena.“
Rena se samo strpljivo nasmeši. „Zašto je to užasno? Možemo li dozvoliti da neko ko je u stanju da uradi ono što damane može bude na slobodi? Ponekad se rode i muškarci koji bi mogli biti marat’damane da su žene čujem da je i ovde tako. Oni, naravno, moraju biti ubijeni, ali žene ne lude. Bolje je da postanu damane nego da stvaraju nevolje nadmećući se za moć. A što se tiče uma koji je prvi zamislio a’dam, bio je to um žene koja je sebe zvala Aes Sedai.“
