„Upravo tako. Obe ga se bojimo. Ali čak će se i potrebe našeg gospodara s vremenom promeniti. Sve marat’damane s vremenom će biti vezane. Možda ću ja biti ta koja će staviti okovratnik oko tvog lepog grla.“
„Kao što kažeš, Surot. Potrebe našeg gospodara će se promeniti. Podsetiću te na to onog dna kada budeš klekla preda mnom.“
Visoki kožolist možda milju daleko odjednom se pretvori u buktinju. „Ovo postaje zamomo“, reče Surot. „Elbare, opozovi ih.“ Covek kukastog nosa izvadi rog ne veći od njegove pesnice; rog je imao promukao prodoran ton.
„Moraš pronaći ženu koja se zove Ninaeva“, oštro kaza Lijandrin. „Elejna nije bitna, ali njih dve i ova devojka ovde moraju biti na brodu s tobom kada zaploviš odavde.“
„Vrlo dobro znam šta je naređeno, marat’damane, mada bih mnogo toga dala da znam zašto.“
„Ma koliko da ti je rečeno, dete“, naruga se Lijandrin, „toliko ti je dozvoljeno da znaš. Zapamti da ti služiš i pokoravaš se. Te dve moraju biti sklonjene na drugu stranu Aritskog okeana, i tamo moraju da ostanu.“ Surot šmrknu. „Neću ostati ovde da tražim tu Ninaevu. Moj doprinos našem gospodaru biće mali ako me Turak preda Tragačima za istinom.“ Lijandrin besno zausti, ali Surot je prekide pre no što je i reč mogla da kaže. „Ta žena neće dugo ostati slobodna. Nijedna od njih. Kada ponovo zaplovimo povešćemo sa sobom svaku ženu sa ove bedne zemlje koja makar i malo može da usmerava. Biće vezane i s okovratnicima. Ako želiš da ostaneš da je tražiš, učini tako. Patrole će uskoro biti ovde, s namerom da napadnu rulju koja se još krije u divljini. Neke patrole sa sobom imaju damane. Njih neće biti briga kog gospodara služiš. Ako preživiš taj susret, povodac i okovratnik naučiće te novom životu. Mislim da se naš gospodar neće truditi da izbavi nekog dovoljno glupog da bude zarobljen.“
„Ako ijedna od njih ostane ovde“, nategnutim glasom odgovori Lijandrin, „naš gospodar pozabaviće se tobom, Surot. Uhvati ih obe ili plati cenu.“ Priđe Kapiji zgrabivši uzde svoje kobile. Ubrzo se Kapija zatvarala za njom.
Vojnici koji su pošli za Ninaevom i Elejnom galopom se vratiše. Dve žene spojene povocem, okovratnikom i narukvicom, damane i sul’dam, jahale su jedna kraj druge. Trojica Ijudi vodili su konje s telima prebačenim reko sedla. Egvenu obuze nada kada shvati da su sva tela bila u oklopima. Nisu uhvatili ni Ninaevu ni Elejnu.
Min krenu da ustane, ali čovek kukastog nosa zabi joj stopalo među plećke i gurnu je na zemlju. Boreći se za dah, slabašno se trzala. „Molim dozvolu da se obratim, visoka gospo“, reče on. Surot načini mali pokret rukom i on nastavi: „Ova seljanka me je posekla, visoka gospo. Ako visoka gospa od nje nema neke koristi...“ Surot ponovi mali pokret, već se okrećući, a on poseže ka ramenu za balčakom svog mača.
„Ne!“, povika Egvena. Ču kako Rena tiho psuje. Kožu joj odjednom ponovo prekri plameni svrab, još gore no ranije, ali nije se zaustavila. „Molim te! Visoka gospo, molim te! Ona je moja prijateljica!“ Kroz svrab je prože bol kakav nikad ranije nije osetila. Zgrčio joj se svaki mišić u telu. Pala je licem u prašinu, ječeći od bola, ali i dalje je gledala kako Elbarovo teško povijeno sečivo izlazi iz kanija, videla kako ga obema rukama diže. „Molim te! Oh, Min!“
Odjednom, bola nesta kao da ga nikada nije ni bilo. Osta samo sećanje na njega. Surotine papučice od plavog somota, sada umazane prašinom, pojaviše se ispred njenog lica, ali gledala je u Elbara. Stajao je tamo s mačem nad glavom i svom težinom prebačenom na nogu na Mininim leđima... i nije se micao.
„Ova seljanka je tvoja prijateljica?“, upita Surot.
Egvena htede da ustane, ali na iznenađeno izvijanje Surotine obrve, ostade da leži gde je bila i samo diže glavu. Morala je da spase Min. Ako to značipuzanje... Nadala se da će joj stisnuti zubi proći kao osmeh. „Da, visoka gospo.“
„Ako je poštedim, ako joj dozvolim da te povremeno posećuje, naporno ćeš raditi i učiti ono što te obučavaju?“
„Hoću, visoka gospo.“ Mnogo više bi obećala da spreči taj mač da ne ubije Min. Čak ću i ispuniti to obećanje, kiselo pomisli, sve dok budem morala.
„Stavi devojku na njenog konja, Elbare“, reče Surot. „Ako ne može da se drži u sedlu, veži je. Ako se ova damane pokaže kao razočaranje, možda ću ti onda dozvoliti da radiš šta hoćeš s tom devojkom.“ Već se vraćala ka svom palankinu.
Rena grubo diže Egvenu na noge i gurnu je ka Beli, ali Egvena je samo Min gledaln Elbar nije bio ništa nežniji s Min no Rena s njom, ali činilo joj se da je Min dobro. Ako ništa drugo, odbila je Elbarov pokušaj da je veže preko sedla i uzjahala svog škopljenika uz samo malo pomoći.
