Zena protrlja obraz i čučnu pored Egvene. Oko njenog levog oka već se stvarala modrica. Imala je dugu tamnu kosu i kmpne smeđe oči. Bila je lepa, desetak godina starija od Ninaeve. „Tvoj prvi nauk“, reče saosećajno. U glasu joj nije bilo neprijateljstva. Zvučala je skoro prijateljski. „Ovog puta te neću još kazniti, budući da je trebalo da se pazim s tek uhvaćenom damane. Znaj ovo. Ti si damane, Vezana, a ja sam sul’dam, Držač povoca. Kada su damane i sul’dam spojene, kakvu god povredu sul’dam oseti, damane oseti dvostmko. Čak i do smrti. Stoga moraš zapamtiti da ni na koji način nikada ne smeš udariti sul’dam, i da svoju sul’dam moraš štititi i više od sebe. Ja sam Rena. Kako se ti zoveš?“
„Ja nisam... to što si rekla“, promrmlja Egvena. Ponovo povuče okovratnik; nije popustio ništa više no ranije. Pomisli da obori ženu i pokuša da joj skine namkvicu, ali odbaci tu zamisao. Čak i da vojnici ne pokušaju da je zaustave a do sada ni najmanje nisu obraćali pažnju na nju i Renu imala je mučan osećaj da ona govori istinu. Dodirnu levo oko i žacnu se; nije bilo natečeno, tako da možda nije imala modricu kao Rena, ali još je bolelo. Njeno levo oko i Renino levo oko. Diže glas. „Lijandrin Sedai? Zašto im dozvoljavaš da ovo rade?“ Lijandrin otrese rukama ni ne pogledavši je.
„Prva stvar koju moraš naučiti“, reče Rena, „jeste da radiš ono što ti se kaže, i to bez odlaganja.“
Egvena zadahta. Koža odjednom poče da je peče od tabana do kose, kao da se valjala po koprivi. Zabacila je glavu dok se taj osećaj pojačavao.
„Mnoge sul’dam“, nastavi Rena skoro prijateljskim glasom, „ne veruju da damane treba da imaju imena, čak ni ona koja od nas dobiju. Ali ja sam te uhvatila, tako da ću ja upravljati tvojom obukom, i dozvoliću ti da zadržiš svoje ime. Ako me ne naljutiš previše. Trenutno si me blago uznemirila. Da li zaista želiš da nastaviš dok me ne razbesniš?“
Egvena stisnu zube. Sva se tresla. Zabi nokte u dlanove tmdeći se da ne počne divlje da se češe. Budalo! Toje samo tvoje ime. „Egvena“, uspe da izusti. „Ja sam Egvena al’Ver.“ Istog trenutka užasni svrab nestade. Ispusti dug drhtavi dah.
„Egvena“, reče Rena. „To je lepo ime.“ I na Egvenin užas, Rena je potapša po glavi kao da je pas.
Tada shvati šta je to primetila u ženinom glasu izvesnu dobru volju za psa u obuci, ne baš prijateljstvo koje bi neko osećao prema drugom ljudskom biću.
Rena se zakikota. „Sada si još ljuća. Ako nameravaš da me ponovo udariš, zapamti da to bude mali udarac, jer ćeš ga ti dvostruko osetiti. Ni ne pokušavaj da usmeravaš; to nikada nećeš učiniti bez moje izričite zapovesti.“
Egvenu je bolelo oko. Diže se na noge i pokuša da ne obraća pažnju na Renu, koliko god je bilo moguće ne obraćati pažnju na onog ko ti drži povodac oko vrata. Pocrvene kada se druga žena ponovo zakikota. Zelela je da ode do Min, ali povodac nije bio toliko dugačak. Tiho upita: „Min, jesi li dobro?“
Min polako sede i klimnu, a onda se uhvati za glavu kao da je poželela da je nije ni makla.
Oštre munje zasjaše preko vedrog neba, a onda se zariše među neko udaljeno drveće. Egvena poskoči, a onda se odjednom nasmeši. Ninaeva i Elejna još su bile slobodne. Ako je iko mogao da oslobodi nju i Min, to je bila Ninaeva. Osmeh joj pređe u pogled ispunjen mržnjom upućen Lijandrin. Ma koji razlog bio što ih je Aes Sedai izdala, doći će do svođenja računa.Jednogdana. Nekako. Pogled joj ništa nije vredeo; Lijandrin nije skidala oči s palankina.
Gologrudi ljudi kleknuše i spustiše palankin na zemlju, i Surot izađe, pažljivo namestivši svoju odoru, a onda dođe do Lijandrin koračajući u mekim papučicama. Dve žene bile su slične visine. Smeđe oči gledale su pravo u crne.
„Trebalo je da mi dovedeš dve“, reče Surot. „Umesto toga, imam samo jednu, dok su dve na slobodi, a jedna od njih je daleko moćnija od onoga ši o mi je rečeno. Ta će privući svaku našu patrolu u krugu od dve lige.“
„Dovela sam ti tri“, spokojno odgovori Lijandrin. „Ako ne možeš da ih sačuvaš, možda bi naš gospodar trebalo da među vama pronađe nekog drugog da ga služi. Plaše te besmislice. Ako patrole dođu, pobij ih.“
Munje ponovo sevnuše u daljini, a trenutak kasnije nešto zagrme nedaleko od mesta gde munje udariše; podiže se oblak prašine. Ni Lijandrin ni Surot nisu na to obratile pažnju.
„Još bih mogla da se vratim u Falme s dve nove damane“, kaza Surot. „Boli me da dopustim jednoj... Aes Sedai“ izgovori te reči kao da su kletva „da slobodno ode.“
Izraz Lijandrininog lica nije se promenio, ali Egvena iznenada vide sjaj oko nje.
„Pazi se, visoka gospo“, uzviknu Rena. „Spremna je!“
Vojnici se uskomešaše, posegoše za mačevima i kopljima, ali Surot samo sklopi šake nasmešivši se na Lijandrin preko svojih dugih noktiju. „Nećeš ni mrdnuti protiv mene, Lijandrin. Naš gospodar to ne bi odobrio, budući da sam ja ovde svakako potrebnija od tebe, a njega se bojiš više no što se bojiš da postaneš damane.“
Lijandrin se nasmeši, mada je bila bleda od besa. „A ti, Surot, više se bojiš njega no što se bojiš da ću te spržiti na licu mesta.“
