Rand nije mogao da misli ni o Belim plaštovima, ni o Seanšanima.
„Mora biti u Poslednjoj bici“, reče Met obliznuvši usne. „Ništa ne kaže da ne sme biti upotrebljen pre toga.“ Pokida vrpce koje su vezivale Rog i nervozno ih pogleda. „Nigde se to ne kaže.“
Niko ništa više ne reče. Rand i nije mogao da govori; misli mu behu suviše uskovitlane da bi u njegovoj glavi bilo mesta za reči.
Met drhtavom rukom prinese usnama Rog Valera.
Zvuk beše čist. Zlatan kao što je Rog bio zlatan. Drveće oko njih kao da je od njega odzvanjalo, kao i tlo pod nogama, nebo nad glavama. Taj jedan dugi zvuk sve je obuhvatio.
Magla se pojavi niotkuda. Najpre tanki pramičci u vazduhu, a potom sve gušći i gušći, dok zemlja nije bila pokrivena oblacima.
Geofram Bornhald ukoči se u sedlu kada neki zvuk ispuni vazduh. Bio je tako sladak da je želeo da se smeje, tako žaloban da mu se plakalo. Činilo se kao da dolazi iz svih pravaca odjednom. Pojavi se magla. Zgušnjavala se pred njegovim očima.
Bilo je prerano, grad predaleko, ali on isuka svoj mač – zveket kanija proširi se niz njegovu polovinu legije – i povika: „Legija će napredovati kasom.“
Magla je sada sve pokrivala, ali znao je da je Falme i dalje pred njima. Konji ubrzaše korak; nije mogao da ih vidi, ali ih je čuo.
Odjednom tlo pred njim uz urlik polete u vazduh, zasuvši ga zemljom i kamenjem. Iz belog slepila s desne strane ču još jedan urlik i vrištanje ljudi i konja. A onda ponovo s leve. I ponovo. Još. Magla je skrivala udare gromova i vrisku.
„Legija će jurišati!“ Konj jurnu napred kad ga mamuznu, i ču bojni poklič kada ono što je preživelo od legije pođe za njim.
Gromovi i vrištanje obavijeni belinom.
Njegova poslednja misao beše žaljenje. Bajar neće moći da ispriča njegovom sinu Dainu kako je poginuo.
Rand više nije mogao da vidi drveće oko njih. Met spusti Rog, očiju razrogačenih od strahopoštovanja, ali Randove uši još su odzvanjale od tog zvuka. Talasi magle bele poput najfinije izbeljene vune sve su skrivali, ali Rand je ipak mogao da vidi. Mogao je da vidi, ali to je bilo ludilo. Falme je plutao negde pod njim. Predgrađe se crnelo od redova Seanšana, a munje su kidale ulice. Falme mu je visio nad glavom. Tamo su Beli plaštovi jurišali i umirali dok je pod kopitima njihovih konja oganj kuljao iz zemlje. Tamo su ljudi trčali na palubama velikih četvrtastih brodova u luci, a na jednom poznatom brodu čekao je preplašeni čovek. Čak je mogao i da prepozna kapetanovo lice. Bejl Domon. Obema rukama uhvati se za glavu. Drveće beše skriveno, ali i dalje je jasno video ostale. Hurin nervozan. Met preplašeno mrmlja. Perin je izgledao kao da je znao da je ovo suđeno. Magla se komešala svuda oko njih.
Hurin prodahta: „Lorde Rande!“ Nije morao da pokazuje.
Kroz oblake magle, kao niz padinu neke planine, jezdili su konjanici. Isprva se kroz gustu maglu ništa sem toga nije moglo videti, ali polako se približiše i dođe red na Randa da uzdahne. Znao ih je. Muškarci i žene. Nisu svi bili u oklopima. Odeća i oružje bili su im iz svih Doba, ali sve ih je znao.
Rogoš Orlooki, sedokosi čovek očinskog izgleda i pogleda tako oštrog da je njegovo ime bilo nagoveštaj svega. Gajdal Kejn, crnopurasti muškarac nad čijim su širokim leđima štrčali balčaci dva mača. Zlatokosa Birgita, sa sjajnim srebrnim lukom i tobolcem punim srebrnih strela. Bilo ih je još. Znao je njihova lica, njihova imena. Ali čuo je stotinu imena svaki put kada bi pogledao neko lice. Neka od njih bila su tako različita da uopšte i nije bio svestan da su to imena, mada je znao. Majki umesto Mikel. Patrik umesto Paedrig. Oskar umesto Otarin.
Znao je i čoveka koji im je jahao na čelu. Bio je visok i kukastog nosa. Oči mu behu tamne i duboke. Veliki mač, Pravda, bio mu je za pojasom. Artur Hokving.
Met ih zapanjeno pogleda kada zauzdaše konje pred njim i ostalima. „Jeste li... Jeste li to svi vi?“ Bilo ih je nešto više od stotinu, vide Rand, i shvati da je nekako znao da će ih biti toliko. Hurin je gledao otvorenih usta; oči samo što mu nisu ispale.
„Potrebno je više od hrabrosti da veže čoveka za Rog.“ Glas Artura Hokvinga bio je dubok i prodoran, glas navikao da izdaje naređenja.
„Ili ženu“, oštro reče Birgita.
„Ili ženu“, složi se Hokving. „Samo je nekolicina vezana za Točak, iznova i iznova izatkana da vrši volju Točka u Šari Doba. Mogao bi to da mu kažeš, Lijuse Terine, samo da se sećaš vremena kad si imao telo.“ Gledao je Randa.
