Rand odmahnu glavom, ali nije hteo da traći vreme na poricanja. „Došli su osvajači. Ljudi koji se nazivaju Seanšani. Koriste u bici okovane Aes Sedai. Moraju biti saterani u more. A – a tu je i jedna devojka. Egvena al’Ver. Polaznica Bele kule. Seanšani je drže zarobljenu. Morate mi pomoći da je oslobodim.“
Na njegovo iznenađenje, nekoliko pripadnika male armije iza Artura Hokvinga zakikota se, a Birgita se nasmeja dok je proveravala tetivu. „Uvek si voleo žene koje su ti pravile nevolje, Lijuse Terine.“ To je bilo izrečeno nežno, kao između starih prijatelja.
„Ja sam Rand al’Tor“, odreza on. „Morate da požurite. Nema mnogo vremena.“
„Vremena?“, nasmešeno reče Birgita. „Mi imamo sve vreme.“ Gajdal Kejn pusti uzde, i vodeći konja kolenima, obema rukama isuče mač. Svuda duž male družine heroja razleže se zvuk vađenja mačeva, skidanja lukova i spremanja kopalja i sekira.
U čeličnoj rukavici Artura Hokvinga Pravda je sijao poput ogledala. „Borio sam se kraj tebe bezbroj puta, Lijuse Terine, i još toliko protiv tebe. Točak nas tka za svoje potrebe, ne za naše, da služimo Šari. Znam te, ako ti sebe ne znaš. Oteraćemo za tebe ove osvajače.“ Njegov bojni at zaigra, a on se namršteno osvrnu oko sebe. „Nešto ovde nije u redu. Nešto me drži.“ Odjednom oštro pogleda Randa. „Ti si ovde. Imaš li barjak?“ Oni iza njega zažagoriše.
„Da.“ Rand otvori bisage i izvuče Zmajev barjak. On mu napuni ruke i pade skoro do kolena pastuva. Žagor među junacima postade glasniji.
„Šara se tka kao povodac oko naših vratova“, reče Artur Hokving. „Ti si ovde. Barjak je ovde. Tkanje ovog trenutka određeno je. Došli smo na poziv Roga, ali moramo slediti barjak. I Zmaja.“ Hurin ispusti neki zvuk kao da ga je neko ščepao za grlo.
„Spaljen da sam“, prodahta Met. „Istina je. Spaljen da sam!“
Perin je samo na tren oklevao pre no što sjaha i izgubi se u magli. Začu se zvuk sekire, i on se vrati noseći pravu mladicu posečenih grana. „Daj mi ga, Rande“, ozbiljno reče. „Ako im je potreban... Daj mi ga.“
Rand mu užurbano pomože da pričvrsti barjak. Kada Perin uzjaha, vazduh zatalasa bledi barjak; izgledalo je kao da se zmijoliki Zmaj kreće, da je živ. Vetar nije ni dotakao gustu maglu, samo barjak.
„Ti ostani ovde“, reče Rand Hurinu. „Kada se završi... Ovde ćeš biti bezbedan.“
Hurin isuče svoj kratki mač, držeći ga kao da će mu koristiti s konjskih leđa. „Oprosti, lorde Rande, ali mislim da neću. Ne razumem ni desetinu onoga što sam čuo... ili što vidim“ – poče da mrmlja pre no što ponovo glasnije reče – „ali došao sam dovde, i mislim da ću preći i ostatak puta.“
Artur Hokving potapša njuškala po ramenu. „Ponekad nam Točak nekoga pridoda, prijatelju. Možda ćeš jednog dana biti jedan od nas.“ Hurin se ispravi kao da su mu ponudili krunu. Hokving se iz sedla svečano pokloni Randu. „Uz tvoju dozvolu... lorde Rande. Trubaču, hoćeš li zasvirati u Rog? Prikladno je da nas pesma Roga Valera prati u boju. Stegonošo, hoćeš li predvoditi?“
Met ponovo dunu u Rog, dugo i glasno – magla je zvonila od njega – a Perin potera konja napred. Rand isuka sečivo označeno čapljom i pojaha između njih.
Ništa nije video izuzev guste beline, ali ipak je nekako gledao Falme, gde je neko na ulicama i u luci koristio Moć, gledao je seanšansku vojsku i umiruće Bele plaštove. Sve je to video pod sobom, nad sobom, kao što je i bilo. Činilo se kao da ni tren nije prošao otkad se Rog prvi put oglasio, kao da je vreme stalo dok su junaci odgovorili na poziv, a sada nastavilo da odbrojava.
Divlji krici koje je Met izvlačio iz Roga ječali su u magli, a konji brže pojuriše. Rand ulete u izmaglicu pitajući se da li zna kuda ide. Magla postade gušća i sakri heroje koji su jahali kraj njega, sve dok više ništa nije mogao jasno da vidi, sem Meta, Perina i Hurina. Hurin se razrogačenih očiju pognuo u sedlu, mamuzajući konja. Met je duvao u Rog i smejao se. Perin je, sjajnih žutih očiju, nosio Zmajev barjak koji se za njim vijorio. A onda i oni nestaše. Izgledalo je kao da Rand dalje jaše sam.
Na neki način, i dalje je mogao da ih vidi, ali ne onako kao što je video Falme i Seanšane. Nije mogao da oceni gde su, niti gde je on. Stisnu balčak i zagleda se u maglu pred sobom. Sam je jurio kroz izmaglicu, i nekako znao da je tako suđeno.
Odjednom se u magli pred njim stvori Ba’alzamon, i široko raskrili ruke.
Riđan se divlje prope izbacivši Randa iz sedla. Dok je padao, Rand se očajnički držao mača. Nije teško pao. U stvari, začuđeno pomisli, to je bilo kao da je pao... ni na šta. U jednom trenutku leteo je kroz maglu, a već u sledećem nije.
Kada ustade, vide da mu je konj nestao, ali Ba’alzamon je i dalje bio tu i koračao prema njemu s dugim opaljenim štapom u rukama. Behu sami. Samo oni i magla. Iza Ba’alzamona bila je senka. Magla iza njega nije bila mračna; to crnilo isključivalo je belu maglu.
