Veliki lov полностью

Oseća to, pomisli Rand. Nisu to više samo Prijatelji Mraka, nekoliko Troloka i možda Sen. Samo Prijatelji Mraka, nekoliko Troloka i možda Sen! Čak i pre nekoliko dana ne bi tu bilo nikakvog samo. Čak i u Krajinama, gde je Pustoš udaljena manje od dana jahanja, Prijatelji Mraka, Troloci i Mirdraali bili su deo košmara. To je bilo pre no što je video Mirdraala zakucanog za vrata. Šta je pod Svetlošću moglo to da uradi? Šta što nije pod Svetlošću? Bilo je to pre no što je ušao u sobu gde je jednoj porodici prekinut obed i ugušen smeh. Mora da sam sve to samo zamislio. Mora biti. To čak ni njemu samom nije zvučalo ubedljivo. Nije zamislio vetar na vrhu one kule, niti Amirlinine reči...

„Rande?“ On poskoči kada Ingtar progovori iza njega. „Nameravaš da čitave noći stojiš s jednom nogom u uzengiji?“

Rand spusti nogu na zemlju. „Ingtare, šta se desilo u onom selu?“

„Troloci su ih oteli. Isto kao i ljude kod skele. To se dešava. Sen...“ Ingtar slegnu ramenima i zagleda se u veliki pljosnat i četvrtast, u platno umotan zavežljaj koji je nosio. Gledao ga je kao da vidi skrivene tajne koje radije ne bi znao. „Troloci su ih poveli kao hranu. Ponekad to rade i sa selima i farmama blizu Pustoši, ako se noću provuku pored graničnih kula. Ponekad vratimo ljude, nekad ne. Nekad ih vratimo i skoro poželimo da nismo. Troloci ponekad počnu s kasapljenjem pre no što ubiju. A Polutani vole da se... zabavljaju. To je gore od onog što Troloci rade.“ Glas mu je bio staložen kao da govori o nečem svakodnevnom. A možda za šijenarskog vojnika to i jeste tako.

Rand duboko udahnu da smiri stomak. „Ona Sen tamo nije se zabavljala, Ingtare. Šta bi moglo Mirdraala da prikuca za vrata, i to živog?“ Ingtar uz oklevanje odmahnu glavom, a onda gumu veliki zavežljaj Randu u ruke. „Evo. Moiraina Sedai mi je rekla da ti ovo dam u prvom logom južno od Erinin. Ne znam šta je unutra, ali rekla je da će ti trebati. Rekla je da ti kažem da vodiš računa o tome; život ti može zavisiti od te stvari.“ Rand nevoljno uze zavežljaj; sav se naježi kada dodirnu platno. Unutra je bilo nešto meko. Možda tkanina. Držao je to bojažljivo. Ni on ne želi da misli o Mirdraalu. Šta se desilo u onoj sobi? Iznenada shvati da mu je lakše padalo da misli o Seni, ili čak o onoj sobi, no o tome šta mu je Moiraina poslala.

„Takođe mi je rečeno da ti u isti mah kažem da će kopljanici pratiti tebe ako se meni nešto desi.“

„Mene!“, uzviknu Rand, zaboravivši i zavežljaj i sve ostalo. Ingtar smireno klimnu u odgovor na njegov zaprepašćeni pogled. „To je ludost! Jedino što sam ja u životu vodio jeste stado ovaca, Ingtare. U svakom slučaju, ne bi me ni poslušali. Sem toga, ne može Moiraina da ti odredi zamenika. To je Uno.“

„Lord Agelmar je pozvao Una i mene onog jutra kada smo pošli. Moiraina Sedai je bila tamo, ali lord Agelmar mi je izdao naredbu. Ti si zamenik, Rande.“

„Ali zašto, Ingtare? Zašto?“ Moirainina ruka jasno se videla u svemu tome, njena i Amirlinina, kako ga guraju duž putanje koju su odabrale, ali morao je da pita.

Sijenarac ga pogleda kao da ni on ne razume, ali bio je vojnik, sviknut na čudne zapovesti u beskrajnom ratu duž Pustoši. „Čuo sam glasine iz ženskih odaja da si u stvari...“ Raširi ruke u čeličnim rukavicama. „Nije bitno. Znam da to poričeš. Baš kao što poričeš svoj izgled. Moiraina Sedai kaže da si čobanin, ali ja nikada nisam video čobanina s čapljom na sečivu. Nije bitno. Ne tvrdim da bih te ja odabrao, ali mislim da u sebi imaš ono što je potrebno. Ako dođe do toga, obavićeš svoju dužnost.“

Rand požele da kaže kako to nije njegova dužnost, ali umesto toga reče: „Uno zna za ovo. Ko još, Ingtare?“

„Svi kopljanici. Kada smo mi Sijenarci u pohodu, svi znaju ko je sledeči ako zapovednik padne. Ne prekidati lanac sve do poslednjeg čoveka, makar on bio samo konjušar. Vidiš, tako čak i da on jeste poslednji, nije puka lutalica koja pokušava da preživi. Zapovedništvo je njegovo, i dužnost ga zove da učini ono što se mora. Ako odem u poslednji zagrljaj majke, dužnost je tvoja. Pronaći ćeš Rog, i odnećeš ga tamo gde mu je mesto. Hoćeš.“ Ingtarove poslednje reči behu neobično naglašene.

Zavežljaj u Randovim rukama kao da je težio deset kamenova. Svetlosti, mogla bi da bude i stotinu liga daleko, a opet poseže i cima povodac. Ovamo, Rande. Tamo. Ti si Ponovorođeni Zmaj, Rande. „Ingtare, ne želim dužnost. Neću je preuzeti. Svetlosti, ja sam samo čobanin! Zašto niko u to ne veruje?”

„Izvršičeš svoju dužnost, Rande. Kada čovek na vrhu lanca omane, raspadne se sve ispod njega. Već se suviše toga raspada. Mir bio naklonjen tvom maču, Rande al’Tore.“