Tomov uškopljenik izjurio je iznenada iz noći, odmah iza Troloka. Troloci su imali vremena samo da se osvrnu iznenađeno pre no što su se zabavljačeve ruke podigle i spustile. Mesečina je blesnula o čelik. Jedan Trolok pao je napred, dok je drugi pao na kolena uz vrisak, grebući obema šakama po leđima. Treći je zarežao, otkrivši gubicu punu oštrih zuba, ali dok su njegovi drugovi padali, on se okrenuo i jurnuo u tamu. Tamove ruke ponovo su pale poput biča i Trolok je vrisnuo, ali krici su se izgubili u daljini dok je trčao.
Rand i Met zauzdali su konje i zapiljili se u zabavljača.
„Moji najbolji noževi“, promrmlja Tom, ali nije se ni pomerio da siđe s konja i pokupi ih. „Onaj će dovesti druge. Nadam se da reka nije predaleko. Nadam se...“ Umesto da kaže čemu se nada, odmahnu glavom i potera konja u brzi kas. Rand i Met išli su za njim.
Stigli su uskoro do niske obale gde je drveće raslo odmah uz ivicu vode crne kao noć. Njena površina prošarana mesečinom talasala se na vetru. Rand nije mogao da vidi suprotnu obalu. Nije mu se sviđalo da pređe reku splavom po mraku, ali nije mu se ništa više sviđala ni zamisao da ostane tu.
Negde u daljini, troločki rog zableja oštro, brzo i žurno u tami. Bilo je to prvo javljanje rogova otkako su napustili ruševine. Rand se zapita da li je to značilo da je neko od ostalih zarobljen.
„Nema svrhe da se zadržavamo ovde čitavu noć“, reče Tom. „Odaberite kuda: uz reku ili niz nju?“
„Ali Moiraina i ostali mogli bi biti bilo gde“, pobunio se Met. „Šta god da odaberemo, samo bismo se još više udaljili od njih.“
„Tako bi i bilo.“ Cokćući svom uškopljeniku, Tom je krenuo niz reku, držeći se obale. „Tako bi i bilo.“ Rand pogleda Meta koji sleže ramenima i onda su obojica krenuli za zabavljačem.
Neko vreme ništa se nije promenilo. Obala je na nekim mestima bila viša, na nekim niža. Drveće je bilo gušće ili rede na malim čistinama, ali noć, reka i vetar bili su isti — hladni i crni. I bez Troloka. To je bila promena koja je radovala Randa.
A onda je video svetio ispred, samo jednu tačku. Dok su se približavali, mogao je da vidi da je svetio bilo prilično iznad reke, kao da je visilo na drvetu. Tom ubrza korak i poče da pevuši sebi u bradu.
Konačno su mogli da razaznaju Šta je bilo izvor svetla: fenjer na vrhu jednog od jarbola velikog trgovačkog broda, vezanog preko noći pored male čistine među drvećem. Brod, dobrih osamdeset stopa dug, ljuljao se malo na struji i cimao konopce kojima je bio vezan za drveće. Užad koja su držala jedra škripala su na vetru. Fenjer je osvetljavao palubu, ali nikoga nije bilo na vidiku.
„E, sad“, reče Tom dok je silazio s konja, „to je bolje od bilo kog splava Aes Sedai, zar ne?“ Stao je sa rukama na kukovima. I u tami je bilo očigledno da je nešto lukavo smislio. „Ne izgleda kao da je ovo plovilo napravljeno da nosi konje, ali ako se uzme opasnost u kojoj se nalazi, a na koju ćemo ga mi upozoriti, kapetan će možda biti razuman. Samo pustite mene da pričam i ponesite svoju ćebad i bisage za svaki slučaj.“
Rand je sjahao i počeo da odvezuje stvari koje su bile spakovane iza sedla. „Ne nameravaš da odemo bez ostalih, zar ne?“
Tom nije imao prilike da odgovori. Na čistinu su iskočila dva Troloka, zavijajući i vitlajući svojim arkanima, dok su još četvorica bila odmah iza njih. Konji su se propeli i zanjištali. Povici u daljini govorili su da ih je stizalo još.
„Na brod!“, povika Tom. „Brzo! Ostavite sve to! Trčite!“ I kao da želi da postupi po svom savetu, potrčao je prema brodu dok su zakrpe na njegovom plaštu lepršale, a kutije sa instrumentima na leđima su se sudarale. „Vi na brodu!“, povika. „Probudite se, budale! Troloci!“
Rand je u poslednjem trenutku raspetljao svoje ćebe i bisage i potrčao odmah za zabavljačem. Bacivši svoj teret preko ograde, skočio je za njim. Jedva da je imao vremena da vidi čoveka sklupčanog na palubi koji je tek ustajao, kao da se tog trenutka probudio, kada je naskočio pravo na njega. Začuo se glasan jauk. Rand se sapleo i kuka se zabila u ogradu na mestu gde je on skočio. Povici su se začuli svuda po brodu, a stopala su tutnjala po palubi.
Dlakave šake zgrabile su ogradu pored kuke i rogata glava se podigla iznad njih. Iako nije čvrsto stajao već se teturao, Rand je ipak uspeo da isuče mač i zamahne. Trolok je uz vrisak pao.
Ljudi su trčali svuda po brodu, vičući. Sekirama su sekli konopce koji su ih vezivali za obalu. Brod se zaljulja i nagnu kao da mu je drago da krene. Na pramcu su se trojica ljudi borila sa Trolokom. Neko je zamahnuo kopljem preko ograde, mada Rand nije mogao da vidi u Šta. Tetiva luka zapevala je i zapevala. Čovek na koga je Rand skočio ustuknu od njega puzeći, a onda podiže ruke kada vide da ga Rand gleda.
„Poštedi me!“, povika. „Uzmi Šta god želiš, uzmi brod, uzmi sve, ali poštedi me!“
