Zenica sveta полностью

Nešto je udarilo iznenada Randa preko leđa, oborivši ga na palubu. Njegov mač izleteo je iz ispružene ruke. Otvorenih usta, boreći se za dah do koga nije mogao da dođe, pokušao je da dohvati sečivo. Njegovi mišići pokretali su se bolnom sporošću; uvijao se kao puž. Čovek koji je tražio da ga poštedi pogleda prestravljeno, ispod oka ka maču, a onda nesta u senkama.

Rand je uspeo da se uz bol osvrne i znao je da ga je sreća napustila. Trolok sa vučjom gubicom stajao je na ogradi, gledajući ga, držeći polomljeni kraj motke kojom ga je oborio. Rand se trudio da dohvati mač, da se pomakne, da pobegne, ali njegove ruke i noge pokretale su se drhtavo i samo upola onako kako je želeo. Tresle su se i išle svaka na svoju stranu. Osećao se kao da su mu grudi okovane gvozdenim trakama; srebrne tačke kovitlale su se ispred njegovih očiju. Tražio je panično neki način da pobegne. Vreme kao da se usporilo dok je Trolok dizao iskrzanu motku, nameravajući da ga probode njome. Randu se činilo da se stvorenje kreće kao u nekom snu. Gledao je kako se debela ruka diže; mogao je već da oseti kako slomljena motka kida njegovu kičmu, da oseti bol te rane. Mislio je da će mu pluća pući. Umreću! Svetlost mi pomogla, umre... Trolokova ruka sunula je napred sa iskrzalom motkom i Rand je pronašao dah za jedan uzvik: „Ne!“

Brod se iznenada nagnuo. Prečaga je izletela iz senke i tresnula Troloka preko grudi uz zvuk mrvljenja kostiju i oduvala ga preko ograde.

Za trenutak, Rand je samo ležao dišući teško i gledajući prečagu koja se ljuljala iznad njega. To mora da je istrošilo svu moju sreću, pomislio je. Sigurno je nemam više posle ovoga.

Ustao je drhtavo i podigao svoj mač, držeći ga prvi put obema šakama, onako kako ga je Lan učio, ali nije bilo ničega na čemu bi mogao da ga upotrebi. Površina crne vode između broda i obale povećavala se brzo; povici Troloka gubili su se u noći iza njih.

Dok je vraćao mač u kanije i oslanjao se o ogradu, stamen čovek u kaputu koji mu je dopirao do kolena došao je na palubu i prostrelio ga pogledom. Duga kosa koja je padala do njegovih mišićavih ramena, i brada sa golom gornjom usnom uokvirivale u okruglo, ali ne i meko lice. Prečaga se zaljuljala ponovo i bradati čovek je pogleda svojim prekim pogledom dok ju je hvatao; čulo se jedno oštro pljes kada je udarila o njegov široki dlan.

„Gelbe!“, prodra se. „Sreće mi! Di si, Gelbe?“ Govorio je tako brzo da su se sve reči stapale. Rand je jedva mogao da ga razume. „Od mene ne se možeš da kriješ na mojemu brodu! Dovedite mi Florana Gelba ovdenaka!“

Jedan od članova posade pojavi se sa fenjerom, a druga dvojica gurnuše čoveka uskog lica u svetlost koju je fenjer bacao. Rand je prepoznao onoga koji mu je ponudio brod. Njegove oči išle su od jednog kraja ka drugom. Nijednom nije pogledao u oči krupnog čoveka. Kapetan, pomislio je Rand. Na Gelbovom čelu počela je da se širi modrica tamo gde su ga Randove čizme zakačile.

„Neje li si ti bija trebao da vežeš ovu prečagu, Gelbe?“, upitao kapetan iznenađujuće smireno, mada podjednako brzo kao ranije.

Gelb je izgledao istinski iznenađeno. „Ali jesam. Vezao sam je čvrsto. Priznajem da sam malo spor oko nekih stvari tu i tamo, kapetane Domone, ali uradim ih.“

„Spor li si, je li? Neje si tako spor da spavaš. Spavaš kad si treb’o stražu da čuvaš. Mogli smo svi do jednog da bidnemo poklati zbog tebe takoga.“

„Ne, kapetane, ne. On je u pitanju.“ Pokazao je Gelb pravo ka Randu. „Bio sam na straži, baš kao što treba, kada se on prikrao i udario me motkom.“ Dodirnuo je modricu na glavi, trgao se i prostrelio Randa pogledom. „Borio sam se sa njim, ali onda su Troloci došli. On je u savezu sa njima, kapetane. Prijatelj Mraka. U savezu sa Trolocima.“

„U savezu sa mojom matorom babom!“, riknuo je kapetan Domon. „Neje sam li te ja upozorija prošli put, Gelbe? Kod Belog Mosta ima da si ideš! Gubi mi se da te ne gledam pre no što te utepam.“ Gelb je odjurio sa svetla, a Domon je stajao otvarajući i zatvarajući šake dok je gledao ni u Šta određeno. „Oveja Troloci pratedu me. Zašto neće da me se okanu? Zašto?“

Rand je pogledao preko ograde i zaprepastio se kada je shvatio da se obala reke više ne vidi. Dva čoveka upravljala su dugim veslom koje je visilo preko krme, a šest veslača veslalo je sada na bokovima broda. Gurali su brod po reci kao vodenog pauka.

„Kapetane“, reče Rand, „ostali su nam prijatelji tamo. Ako se vratite da ih pokupite, siguran sam da će vas nagraditi.“

Kapetanovo okruglo lice okrenulo se ka Randu, a kada su se Tom i Met pojavili, i njih je bezizražajno pogledao.

„Kapetane“, počeo je Tom uz naklon, „dozvolite mi da...“

„Vi da dojdete pod palubu“, reče kapetan Domon, „gde mogu da vidim kake su to stvari dospele na moj brod. Ajde. Sreća me napustila, neka neko zaveže ovu prokletu prečku!“ Dok je posada žurila da priveže prečku, on je otutnjao prema pramcu. Rand i njegova dva saputnika su ga pratili.