Zenica sveta полностью

Kapetan Domon imao je malu kabinu na pramcu u koju se silazilo niz kratke lestvice. U kabini je izgledalo kao da je baš na svom mestu, sve do kaputa i ogrtača koji su visili sa vešalica na vratima. Prostorija se pružala čitavom širinom broda. Širok krevet bio je postavljen na jednoj strani, a težak sto na drugoj. Bila je samo jedna stolica, sa visokim naslonom i čvrstim rukohvatima. Kapetan je seo u nju i pokazao ostalima da pronađu sebi mesto na sanducima i klupama, ostatku nameštaja. Glasno harumpf zaustavilo je Meta da sedne na krevet.

„Sad“, reče kapetan kada su svi seli. „Ja sum Bejl Domon, kapetan i vlasnik broda Talasa. Koji ste sad vi i kude idete po ove nedođije i zašto vas ja ne bi bacija preko ograde zbog nevolja koje ste mi stavi za vrat?“

Rand je još uvek s mukom pratio Domonov brzi govor. Kada je razaznao reči koje je kapetan izgovorio, trepnuo je iznenađeno. Da nas baci preko ograde?

Met reče brzo: „Nismo mislili da pravimo bilo kakve nevolje. Putujemo za Kaemlin, a onda...“

„A onda gde nas vetar odnese“, upade Tom vešto. „Tako zabavljači putuju, kao prašina na vetru. Ja sam zabavljač, razumete, po imenu Tom Merilin.“ Pomerio je svoj plašt tako da su se šarene zakrpe zatalasale kao da ih kapetan nije video. „Ova dva seoska panja žele da postanu moji šegrti, mada ja nisam još uvek siguran da ih želim sa sobom.“ Rand pogleda Meta koji se iscerio.

„Sve je to lepo i fino, čovek“, reče kapetan Domon ravnodušno, „ali ne govori mi nikaj. I manje. Sreća me zaboravila, ono mesto nije ni na jednem drumu za Kaemlin za koji sam ja čuo.“

„E sad, to je priča“, reče Tom i poče smesta da je pripoveda.

Po Tomovim rečima, zimski snegovi zarobili su ga u rudarskom gradu u Maglenim planinama iznad Baerlona. Dok je bio tamo, čuo je legendu o blagu još iz Troločkih ratova u ruševini izgubljenog grada koji se zvao Aridhol. Zatim, slučajno je ranije saznao gde se Aridhol nalazi, sa mape koju mu je mnogo godina ranije dao prijatelj na samrti, a čiji je život jednom spasao. Čovek je izdahnuo šapćući da će ta mapa učiniti Toma bogatim, u Šta Tom nije verovao dok nije čuo legendu. Kada su se snežni nanosi dovoljno otopili, krenuo je sa nekoliko saputnika, zajedno sa dvojicom njegovih nesuđenih šegrta, i posle putovanja koje je bilo ispunjeno mnogim teškoćama, pronašli su zaista grad u ruševinama. Ali ispostavilo se da je blago pripadalo jednom od Gospodara straha lično, i Troloci su bili odaslati da ga vrate natrag u Šajol Gul. Skoro svaka opasnost sa kojom su se zaista suočili — Troloci, Mirdraali, Draghkar, Mordet, Mašadar -napala ih je u nekom delu priče. Mada, kako je Tom pričao, svi napadi su bili usmereni na njega, i on se postarao za sve njih sa velikom veštinom. Uz mnogo smelosti, uglavnom Tomove, pobegli su dok su ih Troloci progonili, mada su se razdvajali u mraku, sve dok napokon Tom i njegova dva saputnika nisu potražili spas na mestu koje im je preostalo — vrlom brodu kapetana Domona.

Dok je zabavljač završavao svoju priču, Rand shvati da su mu usta bila širom otvorena već duže vreme i zatvori ih zvučno. Kada je pogledao Meta, video je da njegov prijatelj pilji razrogačenih očiju u zabavljača.

Kapetan Domon lupkao je prstima o rukohvate na stolici. „To vi je priča u koju mnogi ne bi poverovali. Naravno, ja jesum videja Troloke, nije da nesam.“

„Svaka reč je istinita“, reče Tom učtivo, „ ispričana od onih koji su je proživeli.“

„Da nemate nešto od tog blaga sa sobom?“

Tom je raširio ruke sa žaljenjem. „Avaj, ono malo što smo uspeli da odnesemo bilo je na našim konjima, koji su pobegli kada su se oni poslednji Troloci pojavili. Sve što imam je moja flauta i moja harfa, nekoliko bakrenjaka i odeća koju nosim. Ali verujte mi, ne treba vam ovo blago. Nosi pogan Mračnoga na sebi. Najbolje da ostane Trolocima u ruševina.“

„Dakle, nemate para da platite za prevoz. Ja ne bi pustija ni mojega rođenog brata da plovi sas mene ako ne bi moga da plati za svoj prevoz, pogotovu ako je doveja Troloke za sobom da seku moje jarbole i konopce. Zašto vas ja ne bih pustija da otplivate odakle ste došli i da vas se otarasim?“

„Ne biste nas, valjda, iskrcali?“, reče Met. „Ne valjda sa onim Trolocima tamo?“

„Koje reka bilo Šta o iskrcavanju?“, odgovorio je Domon suvo. Posmatrao ih je za trenutak, a onda raširi ruke na stolu. „Bejl Domon je razumski čovek. Nećem da vas bacim preko ograde ako ima izlaza iz toga. Sad, vidim da jedan od tvojih šegrta ima mač. Treba mi dobar mač, a pošto sam dobar čovek kaki jesam, pustiću vas do Belog Mosta za njega.“

Tom zausti, ali Rand je progovorio brzo: „Ne!“ Tam mu nije dao mač da bi ga trampio. Prešao je rukom preko balčaka, osećajući bronzanu čaplju. Sve dok ga ima sa sobom, kao da je Tam sa njim.

Domon je odmahnuo glavom. „Pa, ako neje, onda neje. Ali Bejl Domon nema da da besplatan prevoz ni rođenoj majki.“