Nevoljno, Rand je ispraznio džepove. Nije bilo mnogo, nekoliko bakrenjaka i srebrni novčić koji mu je Moiraina dala. Pružio je to kapetanu. Trenutak kasnije, Met je uzdahnuo i učinio to isto. Tom se namrštio, ali osmehnuo se tako brzo da Rand nije bio siguran da li se on uopšte i mrštio.
Kapetan Domon je pokupio vešto dva debela srebrnjaka iz njihovih ruku i izvadio male terazije i vrećicu koja je zveckala iz bakrom okovanog kovčega iza njegove stolice. Posle pažljivog merenja, ubacio je novčiće u vrećicu i vratio svakome nešto sitnog srebra i bakrenjaka. Uglavnom bakrenjaka. „Sve do Belog Mosta“, rekao je dok je uredno upisivao iznos u knjigu povezanu u kožu.
„To je dobra cena za put samo do Belog Mosta“, progunđa Tom.
„Plus štete mom plovilu“, odgovorio je kapetan ljubazno. Vratio je terazije i vreću natrag u kovčeg i zatvorio ga zadovoljno. „Plus malo za to što ste mi navukli Troloke, pa moram da plovim noću po reci gde ima gomila plićaka na koje mogu da se nasučem.“
„Šta je sa ostalima?“, upita Rand. „Hoćete li i njih da povezete? Trebalo bi da su do sada stigli do reke, ili će uskoro, a videće fenjer na vašem jarbolu.“
Kapetan Domon iznenada podiže obrve. „Misliš da ćemo da stojimo u mesto, čovek? Sreća me napustila, sadek smo tri, četiri milje niz reku od mesta gde ste se vi ukrcali. Troloci su naterali one momke da zapnu za veslima — znaju o Trolocima više no što bi hteli — a i struja pomaže takođe. Ali nema sve to nikake veze. Ne bih pristao ponovo noćaske, makar i moja matora baba bila na obali.
Možda nećem da pristajem sve dok ne stignemo do Belog Mosta. Odavno mi je dosadilo da me Troloci jure i nećem da se upuštam u to ako ne moram.“ Tom se nagnuo napred zainteresovano. „Sreo si se i ranije sa Trolocima? U skorije vreme?“
Domon je oklevao, ali kada se oglasio, čulo se samo gunđanje. „Prezimio sam u Saldeji, čovek. Nije bio moj izbor, ali reka se zamrzla rano, a led je kasno počeo da puca. Kažu da možeš da vidiš Pustoš sa najviše kule u Maradonu, ali ja nisam imao take namere. Bio sam tamo i ranije i uvek ima pričanja kako Troloci napadaju farme ili tako to. Ali ove prošle zime, svaku noć gorele su farme. Dabome, kao i čitava sela po neki put. Došli su čak i do gradskih zidova. A kao da to neje dovoljno loše, narod priča da sve to znači kako se Mračni pokreće, da Poslednji dani dolazedu.“ Stresao se i počešao po glavi kao da su ga te misli zasvrbele. „Ne mogu da dočekam da se vrnem tamo gde ljudi misledu kako su Troloci samo bajke, gde su moje priče samo putničke laži.“
Rand je prestao da sluša. Zagledao se u suprotni zid i mislio o Egveni i ostalima. Nije bilo pošteno da on bude bezbedan na
Iznenadio se kada ga Tom podiže. Zabavljač je gurnuo Meta i njega prema lestvicama, izvinjavajući se preko ramena kapetanu Domonu zbog seoskih balvana. Rand se popeo bez reči.
Kada su se popeli na palubu, Tom se osvrnuo brzo da bi se uverio da ga niko neće čuti, a onda reče besno: „Mogao sam da nam osiguram prevoz za nekoliko pesama i priča, da vas dvojica niste tako brzo pokazali srebro.“
„Nisam baš siguran“, reče Met. „Meni je zvučao ozbiljno kada je rekao da će nas baciti u reku.“
Rand je prišao polako ogradi i naslonio se na nju, zagledavši se u reku koja je bila ogrnuta tamom. Nije mogao da vidi ništa sem crnila, čak ni obalu. Posle nekog vremena, Tom ga je uhvatio za rame, ali on se nije pomerio.
„Ne možeš sada ništa, momče. Sem toga, verovatno su bezbedno sa... sa Moirainom i Lanom do sad. Možeš li da se setiš nekog boljeg od to dvoje ko bi mogao da ih odvede na sigurno?“
„Pokušao sam da je ubedim da ne ide“, reče Rand.
„Učinio si Šta si mogao, momče. Niko ne može da traži više od toga.“
„Rekao sam joj da ću se brinuti za nju. Trebalo je više da se trudim.“ Škripa vesala i mrmljanje jedara na vetru pevali su tužno. „Trebalo je više da se trudim“, prošapta.
Sunčeva svetlost koja je lagano plovila preko reke Arinel probila se do udoline, nedaleko od rečne obale, gde je Ninaeva sedela oslonjena o stablo mladog hrasta, dišući duboko u snu. Njen konj spavao je kako to konji i čine, spuštene glave i ukočenih nogu. Uzde su bile obmotane oko njenog zgloba. Kada su zraci sunca pali na konjske kapke, životinja je otvorila oči i podigla glavu, povukavši uzde. Ninaeva se probudila i trgla.
Za trenutak gledala je iznenađeno ne znajući gde je, a onda se osvrnula oko sebe mahnito kada se setila. Ali, videla je samo drveće, svog konja i tepih od starog suvog lišća preko udoline. U najdubljoj tmini, nekoliko prošlogodišnjih senorukih pečurki raslo je zbijeno ukrug na palom drvetu.
„Svetlost te sačuvala, ženo“, promrmljala je opuštajući se, „ako ne možeš da ostaneš budna jednu noć.“ Odveza uzde i protrlja svoj zglob dok je ustajala. „Mogla si da se probudiš u troločkom loncu.“
