Suvo lišće šuštalo je dok se pela do oboda udoline i provirila preko ivice. Između nje i reke bilo je samo nekoliko jasenova. Izgledali su mrtvo zbog ispucale kore i golih grana. Iza njih tekla je široka plavozelena voda. Pusta. Bez ičega na njoj. Razbacane grupice četinara, vrba i jela šarale su suprotnu obalu i činilo se da je tamo bilo manje drveća no ovde. Ako su tamo Moiraina ili neko od mladeži, bili su dobro skriveni. Naravno, nije bilo razloga da pređu, ili pokušaju da pređu tu gde je ona bila. Mogli su biti bilo gde deset milja uz reku ili niz nju.
Skliznula je u udolinu, besna na sebe što je to pomislila. Čak ni Zimska noć, niti bitka pre Šadar Logota nisu je pripremili za prošlu noć, za ono, Mašadar. Sve to panično galopiranje, pitajući se da li je još neko živ ili kada će se suočiti sa Seni ili Trolokom. Čula je Troloke kako reže i zavijaju u daljini i drhtavi krici troločkih rogova smrzli su je više od vetra, ali sem onog prvog susreta u ruševinama, videla ih je samo jednom, i to kada je izašla iz grada. Oko desetak njih kao da su iskočili iz zemlje na manje od trideset hvati ispred nje. Jurnuli su ka njoj u istom trenutku, zavijajući i vičući dok su mahali kukama na motkama. Ali dok je okretala konja, zaćutali su i podigli gubice da onjuše vazduh. Gledala je, suviše zapanjena da bi bežala, kako joj okreću leđa i nestaju u mraku. To je bilo najstrašnije od svega.
„Poznaju miris onih koje jure“, rekla je svom konju dok je stajala u udolini, „a to nisam ja. Izgleda da je Aes Sedai u pravu, Pastir noći je progutao.“
Odlučivši, krenula je niz reku i povela konja za sobom. Kretala se lagano, posmatrajući oprezno šumu; to što je Troloci nisu hteli sinoć ne znači da će je pustiti ako ponovo naleti na njih. Tlo ispred sebe posmatrala je još pažljivije no šumu. Ako su ostali tokom noći prešli reku, trebalo bi da vidi neki trag koji bi mogao da joj promakne na konju. Možda će ih čak i sresti na rečnoj obali. Ako ne nađe ni jedno ni drugo, reka će je odvesti na kraju do Belog Mosta, a od Belog Mosta put vodi za Kaemlin i do Tar Valona, ako treba.
Sama ta zamisao skoro da je bila dovoljna da je obeshrabri. Pre ovoga, kao i momci, nije išla dalje od Emondovog Polja. I Tarenska Skela delovala joj je neobično. Baerlon bi je zadivio da se nije onako rešila da pronađe Egvenu i ostale. Ali nije dozvolila da to umanji njenu odlučnost. Pre ili posle, pronaći će Egvenu i momke. Ili pronaći način da Aes Sedai odgovara za ono što im se desilo. Jedno ili drugo, zaklela se.
Nailazila je povremeno na tragove, mnoštvo njih, ali obično ni uz najveći napor nije mogla da odredi da li su oni koji su ih načinili tragali, jurili ili bežali. Neke su načinile čizme koje su mogle biti ljudske i troločke. Drugi su bili otisci papaka, poput kozjih ili volovskih; to su sigurno bili Troloci. Ali nijednom nije naišla na jasan znak za koji bi sa sigurnošću mogla da kaže da je došao od onih koje je tražila.
Prešla je možda četiri milje kada joj je vetar doneo miris dima. Dolazio je odnekud nizvodno, i ne toliko daleko, pomislila je. Oklevala je samo na trenutak pre no što je vezala svog konja za stablo jele, podalje od reke u malom gustom gaju četinara, koji je trebalo da sakrije životinju. Dim je mogao da ukazuje na Troloke, ali jedini način na koji je mogla to da sazna bio je da pogleda. Pokušala je da ne razmišlja čemu bi Trolocima služila vatra.
Pognuvši se, klizila je od drveta do drveta, proklinjući u sebi suknje koje je morala da zadigne. Haljine nisu pravljene za šunjanje. Usporila je kada je čula konja, a kada je konačno provirila oprezno iza jasenovog stabla, sa svog crnog bojnog ata na maloj čistini pored obale silazio je Zaštitnik. Aes Sedai sedela je na brvnu pored slabe vatre, na kojoj je kotlić vode upravo počeo da ključa. Iza nje je njena bela kobila probirala među retkim korovom. Ninaeva se nije pomerala.
„Svi su otišli“, izjavi Lan sumorno. „Četiri Polutana krenula su prema jugu otprilike dva sata pre zore, koliko mogu da procenim — oni ne ostavljaju mnogo tragova za sobom — ali Troloci su nestali. Čak i leševi, a Troloci ne nose svoje mrtve. Sem ako nisu gladni.“
Moiraina je bacila šaku nečega u ključalu vodu i sklonila kotlić s vatre. „Možemo uvek da se nadamo da su se vratili u Šadar Logot i pocrkali tamo, ali nekako sumnjam u to.“
Divni miris čaja dospeo je do Ninaeve.
