„Egvena“, promumlala je Ninaeva. Uvek je uzimala zdravo za gotovo što može ponekad da kaže ko joj se približava, čak iako ga ne vidi; sve do sada nije shvatala da je to uvek bio neko kod koga su njeni lekovi doneli skoro čudesno poboljšanje. A uvek je znala kada će lečenje uspeti preko svih očekivanja, uvek je osećala sa sigurnošću kada će usevi biti izuzetno obilati, ili da će kiše poraniti ili okasniti. Mislila je da tako i treba da bude. Sve Mudrosti ne mogu da slušaju vetar, ali najbolje mogu. To je gazdarica Baran uvek govorila, baš kao što je govorila da će Ninaeva biti jedna od najboljih.
„Imala je reumatsku groznicu.“ Glava joj je bila pognuta i govorila je prema zemlji. „Bila sam još uvek učenica kod gazdarice Baran. Ostavila me je da pazim na Egvenu. Bila sam mlada i nisam znala da je Mudrost upravljala svime. Užasno je gledati reumatsku groznicu. Dete je bilo mokro od znoja. Ječala je i uvijala se, sve dok nisam razumela zašto ne čujem kako joj kosti pucaju. Gazdarica Baran mi je rekla da će groznica proći kroz dan, ili dva najviše, ali ja sam mislila da je samo ljubazna. Mislila sam da Egvena umire. Pazila sam ponekad na nju kada je bila mala — kada je njena majka bila zauzeta — i počela sam da plačem zato što ću gledati kako umire. Kada se gazdarica Baran vratila sat kasnije, groznica je nestala. Bila je iznenađena, ali vrtela se više oko mene nego oko Egvene. Uvek sam mislila da je verovala da sam dala detetu nešto i da sam bila isuviše preplašena da to priznam. Uvek sam mislila da pokušava da me uteši, da bude sigurna da znam da nisam povredila Egvenu. Nedelju dana kasnije pala sam na pod u njenoj dnevnoj sobi, izgarajući i drhteći naizmenično. Strpala me je u krevet, ali sve je nestalo do večere.“
Uhvatila se za glavu kada je završila.
„Imala si mnogo sreće“, reče Moiraina i Ninaeva se ispravi. Lan se udaljio kao da ga se ne tiče ono o čemu su pričale i poče da skida Mandarbovo sedlo, ne gledajući ih uopšte.
„Sreće!“
„Uspela si da stekneš grubu kontrolu nad Moći, mada je doticanje Istinskog izvora još uvek nasumično. Da nisi, na kraju bi te ubila. Kako stvari stoje, po svoj prilici, ubiće Egvenu ako je zaustaviš da ne ode u Tar Valon.“
„Ako sam ja naučila da je kontrolišem...“ Ninaeva proguta knedlu. Bilo je to kao da je ponovo priznala da može da radi ono što je Aes Sedai rekla. „Ako sam ja naučila da je kontrolišem, može i ona. Nema potrebe da ide u Tar Valon i da se upliće u tvoje spletke.“
Moiraina je polako odmahnula glavom.
„Aes Sedai traže devojke koje mogu da dodirnu Istinski izvor neusmerene, podjednako istrajno kao što tragamo za muškarcima koji to mogu. Nije u pitanju želja da nas bude više — ili barem, ne samo to — niti je u pitanju strah da će te žene zloupotrebiti Moć. Gruba kontrola nad Moći koju mogu da steknu, ako ih Svetlost obasja, retko kada je dovoljna da naprave veliku štetu, pogotovu što je pravi dodir Izvora van njihove kontrole bez učitelja i dolazi samo nasumično. I naravno, one ne pate od ludila koje nagoni muškarce na zle i izopačene stvari. Mi želimo da ih spasemo — one koje nikada ne uspeju da steknu nikakvu kontrolu.“
„Groznica i drhtavica koje sam imala ne bi mogle nikoga da ubiju“, bila je uporna Ninaeva. „Ne tokom tri ili četiri sata. Patila sam i od drugih stvari, a ni one ne bi mogle da ubiju. Sem toga, prestale su posle nekoliko meseci. Šta s tim?“
„To su bili samo odgovori“, reče Moiraina strpljivo. „Svaki put odgovor se približava pravom dodiru Izvora, sve dok se te dve stvari ne dese skoro u isto vreme. Posle toga nema više odgovora koji se mogu videti golim okom, ali to je kao da je sat počeo da otkucava. Godinu. Dve. Znala sam jednu ženu koja je izdržala pet godina. Od svake četiri koje imaju urođenu sposobnost kao ti i Egvena, tri umru ako ih ne pronađemo i obučimo. To nije tako užasna smrt kao kada muškarci umiru, ali nije ni lepa, ako uopšte smrt može da se nazove tako. Grčevi. Vrištanje. Traje danima, a kada jednom počne, ne postoji ništa što se može uraditi da bi se to zaustavilo. Ni od strane svih Aes Sedai u Tar Valonu zajedno.“
„Lažeš. Postavljala si sva ta pitanja u Emondovom Polju. Saznala si za Egveninu groznicu, za moju groznicu i drhtavicu, sve to. Sve si ovo izmislila.“
„Znaš da nisam“, reče Moiraina nežno.
Nevoljno, nevoljnije od ičega što je učinila u životu, Ninaeva je klimnula. Bio je to poslednji tvrdoglavi napor da porekne ono što je jasno, a u tome nije bilo ničeg dobrog, ma koliko stvari bile neprijatne. Prva učenica gazdarice Baran umrla je kako je Aes Sedai opisala kada se Ninaeva još igrala s lutkama, a bila je tu i ona mlada žena u Devonovom Jahanju pre samo nekoliko godina. I ona je bila učenica Mudrosti. Mogla je da sluša vetar.
