Nisu pristajali uz obalu — ni danju, ni noću. Bejl Domon je gonio i brod i posadu da rade naporno i da se bore protiv vetra, proklinjući sporu plovidbu. Vikao je na posadu da su sporaći za veslima i ribao ih za svaku grešku. Njegov dubok grubi glas opisivao je Troloke visoke deset stopa na palubi kako im čupaju grkljane. Tokom dva dana to je bilo dovoljno da natera svakog čoveka da poskoči. A onda je uznemirenost od troločkog napada polako izbledela: ljudi su počeli da gunđaju o opasnostima noćne plovidbe niz reku i tražili su sat odmora da protegnu noge na obali.
Posada je tiho gunđala, gledajući da kapetan Domon ne bude dovoljno blizu da bi čuo. Ipak, izgledalo je kao da je on čuo sve što bi se reklo na njegovom brodu. Svaki put kada bi negodovanja počela, tiho bi izneo dugi srpoliki mač i okrutnu kukastu sekiru, koji su ostali na palubi posle napada. Okačio bi ih na jarbol, oko sat, i oni koji su bili ranjeni počeli bi da opipavaju svoje zavoje, a gunđanje bi se stišalo... To bi trajalo barem dan ili dva, dok neko od posade ne bi počeo ponovo da govori da su Troloci ostali daleko i sve se vrtelo ukrug.
Rand je primetio da se Tom Merilin sklanjao od posade kada bi počeli da šapuću i da se mršte, iako se obično družio s njima i tapšao ih po leđima, pričao šale i nadvikivao se tako da bi se osmeh pojavio na licu čak i onih koji su bili u najvećem poslu. Tom je ono tajno došaptavanje posmatrao zabrinuto, praveći se da je potpuno obuzet svojom dugovratom lulom, ili štimovanjem harfe, ili bilo čim drugim sem gledanja posade. Rand nije razumeo razlog. Izgleda da posada nije bila protiv trojice koji su se ukrcali bežeći od Troloka, već protiv Florana Gelba.
Prvih dan ili dva Gelbova žilava figura mogla se gotovo stalno videti kako se obraća nekome od posade koga je mogao da satera u ćošak, opisujući kako se on seća noći kada su se Rand i ostali ukrcali. Njegov govor išao je od hvalospeva sebi do kukanja i ponovnih hvalospeva, a uvek bi se iskezio kada bi pokazao ka Tomu ili Metu, a pogotovu Randu, pokušavajući da okrivi njih.
„Oni su stranci“, moljakao je Gelb tiho, i pazeći na kapetana. „Šta mi znamo o njima? Troloci su sa njima došli, eto Šta znamo. Oni su saveznici.“
„Sreće ti, Gelbe, zaveži“, zaškrguta čovek s pletenicom i malom plavom zvezdom istetoviranom na obrazu. Nije gledao Gelba dok je namotavao vrengiju na palubi, radeći bos, kao i svi mornari, uprkos hladnoći, jer su mu čizme klizale na vlažnoj palubi. „Nazvao bi sopstvenu majku Prijateljem Mraka ako bi ti pomoglo. Dalje od mene!“ Pljunuo je na Gelbovo stopalo i vratio se vrengiji.
Niko od posade nije mogao da zaboravi da je Gelb spavao na straži. Čovek s pletenicom bio je još najprijatniji. Ostali nisu želeli ni da rade s njim. Gelbu su bili određeni poslovi koje je mogao da obavlja sam, a svi su bili prljavi: ribanje masnih kuhinjskih lonaca, ili puzanje na trbuhu među rebrima broda da bi pronašao gde brod propušta vodu, u mulju koji se taložio godinama. Ubrzo je prestao da priča sa svima. Pogrbio je ramena, kao da se brani, a uvređeno ćutanje postalo je način ponašanja — što je više ljudi gledalo, činio se uvređeniji, mada mu je to donelo samo gunđanje. Ali, kada bi pogledao u Randa, Meta ili loma, preko njegovog nosatog lica sevnuo bi ubilački izraz.
Kada je Rand spomenuo Metu da će im Gelb kad-tad doneti nevolje, Met se osvrnu po brodu i reče: „Da li možemo da verujemo bilo kome od njih? Ikome?“ A onda je otišao da pronađe mesto gde bi mogao da bude sam, onoliko koliko je to bilo moguće na brodu koji je bio dugačak manje od trideset koraka. Rand pomisli kako se Met isuviše osamio od one noći u Šadar Logotu.
Tom reče: „Neće nam Gelb doneti nevolje, dečko, ako ih bude uopšte bilo. Bar ne još. Posada ga neće podržati, a on nema smelosti da pokuša bilo Šta sam. Ali ostali, pa... Domon gotovo da misli kako Troloci jure njega lično, ali ostali pomišljaju da je opasnost prošla. Možda odluče jednostavno da im je dosta. Kako stvari stoje, već su na ivici.“ Podigao je svoj plašt prekriven zakrpama i Rand pomisli da proverava svoje skrivene noževe — svoj drugi najbolji komplet. „Ako se pobune, dečko, neće ostaviti za sobom putnike da pričaju. Kraljičin zakon možda se ne primenjuje ovako daleko od Kaemlina, ali čak i seoski načelnik bi uradio nešto oko toga.“ Od tog trenutka i Rand je počeo da krišom posmatra posadu.
