Ovo je bilo opasno mesto, i to je znao. Ispred sebe je video tri otvora u visokom zidu trnja, a onda je staza izlazila iz njegovog vidokruga. Ba’alzamon je mogao da se u tom trenutku približava nekome od tih uglova. Već su se sreli dva ili tri puta, mada nije mogao da se seti ničega sem da se to desilo i da je pobegao... nekako. Opasno je razmišljati previše.
Dišući teško na vrelini, zastao je da osmotri zid lavirinta. Na njemu je bilo gusto isprepleteno trnovito žbunje, smeđe i naizgled mrtvo, s okrutnim crnim trnjem poput palca duge kuke. Previše visoko da bi se videlo preko njega, suviše gusto da bi se videlo kroz njega. Dodirnuo je oprezno zid i udahnuo iznenađeno. Uprkos njegovoj opreznosti, trn ga je ubo u prst. Gorelo je kao ubod usijane igle. Zateturao se natrag, saplićući se o kamenje. Tresao je šakom i prskao teške kapi krvi. Rana je počela da se smiruje, ali čitava šaka ga je bolela.
Odjednom, zaboravio je na bol. Nogom je zakačio jedan od glatkih kamenova, izbivši ga iz suvog tla. Zapiljio se u njega i prazna očna duplja uzvratila mu je pogled. Lobanja. Ljudska lobanja. Pogledao je duž staze glatke, blede kamenove, potpuno jednake. Brzo pomeri stopala, ali nije mogao da se ne kreće po njima, niti da stoji, a da ih ne gazi. Kroz glavu mu je nejasno prošlo da stvari možda nisu onakve kakvim se čine, ali zgazio ju je nemilosrdno. Razmišljanje je ovde bilo opasno.
Nekako se smirio. Nije smeo ni da miruje. To je bila jedna od stvari koje je znao nejasno, ali sa sigurnošću. Potok krvi iz njegovog prsta presušio je u sporo kapkanje, a bolje skoro nestao. Šišajući jagodicu prsta, pošao je niz stazu u pravcu u kome je slučajno bio okrenut. Svaki smer je bio dovoljno dobar.
Sada se setio da je čuo negde da je moguće izaći iz lavirinta ako se skreće na istu stranu. Kod prvog otvora u trnovitom zidu krenuo je nadesno, a onda ponovo kod sledećeg. I našao se licem u lice sa Ba’alzamonom.
Iznenađenje je preletelo preko Ba’alzamonovog lica. Ukopao se, a njegov krvavocrveni plašt se smirio. Plamenovi su zaigrali u njegovim očima, ali u vrelini lavirinta Rand jedva da je i osećao njihovu toplinu.
„Koliko dugo misliš da možeš da bežiš od mene, momče? Koliko dugo misliš da možeš da bežiš od svoje sudbine? Ti si moj!“ Teturajući se unazad, Rand se zapitao zašto petlja oko svog pojasa, kao da nosi mač. „Svetlost mi pomogla“, promrmljao je. „Svetlost mi pomogla.“ Nije mogao da se seti Šta to znači.
„Svetlost ti neće pomoći, dečko, a Zenica sveta neće ti služiti. Ti si moje pseto i ako nećeš da se pokoravaš mojim zapovestima, zadaviću te lešinom Velike zmije!“
Ba’alzamon je ispružio ruku i Rand je iznenada znao kako da pobegne. Maglovito, nejasno sećanje koje je vrištalo o opasnosti, koja ipak nije mogla da se uporedi s dodirom Mračnoga.
„San!“, povika Rand. „Ovo je san!“
Ba’alzamonove oči postajale su sve šire, iznenađene ili gnevne, ili pak oboje. A onda je vazduh zatreperio i njegovo lice počelo je da se gubi i nestaje.
Rand se okretao oko sebe u mestu, piljeći u svoj odraz umnožen hiljadu, deset hiljada put. I iznad i ispod njega bilo je crnilo, ali okruživala su ga ogledala, postavljena u svim mogućim uglovima. Ona su bila jedino što je video. U svima je bio njegov odraz kako kleči i okreće se, zureći raširenih očiju, prestravljen.
Crvena mrlja počela je da plovi preko ogledala. Okrenuo se pokušavajući da je uhvati, ali u svakom ogledalu plutala je iza njega i nestajala. A onda se vratila, ali ne kao mrlja. Ba’alzamon je koračao u ogledalima, deset hiljada Ba’alzamona koji su tragali i prelazili iznova preko srebrnih ogledala.
Shvatio je da pilji u sopstveni odraz, bled i drhtav u hladnoći koja je rezala kao nož. Ba’alzamonov lik je rastao iza njegovog, gledajući pravo u njega. Nije ga video, ali ga je svejedno gledao. U svakom ogledalu plamenovi Ba’alzamonovog lica izbijali su besno, gutajući, proždirući, stapajući se. Požele da vrisne, ali grlo mu je bilo zaleđeno. Samo jedno lice se videlo u tim beskrajnim ogledalima. Njegovo lice. Ba’alzamonovo lice. Jedno lice.
Rand se trgnu i otvori oči. Dočekala ga je tama, koju je umanjivala samo blago nejasna svetlost. Jedva dišući, pomerao je samo oči. Grubo vuneno ćebe pokrivalo ga je sve do ramena, a ruke je stavio pod glavu. Mogao je da oseti glatke drvene daske pod prstima. Paluba. Jedra su škriputala u noći. Odahnu dugo. Bio je na
Nesvesno, stavi prst u usta. Dah mu zastade kada je okusio krv. Približi je polako licu, tako da je mogao da vidi pri mutnoj mesečini i ugleda kap krvi na jagodici prsta. Krv od uboda trna.
